Бранич

259

18*

то учињсно је једно за другим поетепено и ако не без муке и труда, тако, да око средине XIII века — еиоха владе св. .Иуја — све бегае извршено. Истина приватни рат још није био са свим ишчезао а краљ га је морао дозвољавати још по који пут, али је правосуђе већ било продрло и заузело своје месго и мало по мало почело ширити свој благотворни утицај. Цела државна територија имала је своје једнообразно правосуђе, које је доста правилно и тачно Функционисало. Сад иам остаје да видимо какво је било то правосуђе XIII века. VII КојоЈ друштвеној класи припадају парничари, нарочито тужени, из те су класе и они који суде. (Хс ји^сшепг раг 1е§ рап-в.) Организација правосуђа XIII века произишла је из једног јединог принципа: да свакоме треба да суде људи који су му равни по социјалноме положају. Ј ) Шта ее подразумевало под тим? Тај велики принцип јако је био ослабио у нотоњим вековима: идеје и установе тако су се биле удалиле од њега, да је најзад и заборављен прави емисао и јачина максиме средњега века: „Сћаеип (1 о ј 1 е{гејг1§'е раг вев ратгв." Реч р а 1 г 8 у средњем веку значила је раван, једнак. Двојица су били р а ј г 8 (1 е ПеГ, кад су обојица били васали једнога истога сењера и кад су се према томе налазили и један и други на истоме стунњу Феудалне хијерархије. Реч р а ! г м није била каква племићска титула, јср је налазимо и уз реч „буржоа " да се њоме означе два члана буржоазије; па и положај самих сељака између себе квалиФикован је по нскад истом речи, а стара акта очувала су тај израз у његовој иримени и на најнижу класу л.уди тога доба. И тако је номенута максима средњег веказначила: да сваки треба да има за судијо, кад год буде имао потребу да се суди, људе из својс класе, људе себи равне. У време о коме овде говоримо друштво је било организо ваио хијерархијски; ступањ и ред у друштвеиом положају били су јасно обележени и врло је тешко било нрећи из једнога у други. Разлика између друштвених класа тога доба нема иикакве заједничке црте еа разликом коју видимо данас. Данашњс класе у друштву личе једна на другу бар у толико што имају једне исте законе и установе, иста права и исте дужноети; разлика је само у занимању, често у идејама и неколико и у начину ') Има једна резерва у овоме ногледу што се тиче црквене јурисдикције, о којој ћемо говорити доцније.