Бранич

271

закон дозвољавао да се могу и телесно казнити извеене личности за извесне кривице. Ту онштинску пресуду виша админиетративна власт, која је по § 17 полицајне уредбе (Зборник V стр. 192) била падлежна за разматрање, није огласила за неумесну у томе да X. X. није крив, вс1) само у толико да га није требало за његову кривицу казнити телесно. Ово се види из акта и т. д. Толико дакле етоји: да је X. X. био крив за дело кажњиво по § 327 каз. зак. у ком су параграфу прописана два вида казае: затвор или телесна казна. Ј. Ст. дакле, и остали нису еад оптужени и осуђени зато, што су осудили аравог X. X., већ само зато, што су га осудили на телесну а не на коју другу казну. Али за ту досуду телесне казне не могу се онтужени казнити, јер као што се види из наведених разлога њихове пресуде, они су на основу закона који је њима као судијама остављао избор о виду казне (§ 327 каз. зак.) досудили X. X. телесну казну са наслопом на § 32 крив. зак. који вели: да се осем скитница, слугу, шегрта, надничара, крадљиваца и пуетахија, може телесно казнити и други, коме би иначе фамилија триела нужду, остављајуГш ово оцени дотичног судије у аоједином случају. Оптужени су, држећи се тог законом датог им овлашћења о избору казне, по својој памети и увиђавности нашли: да би за X. X. било најудесније ако га осуде на телесну казну, јер су имали уверења да је X. X. тада био слабог материјалног стања тако, да би он и Фамилија му трпели оскудицу при осуди на затвор или на новчану казну. А да ово његово уверење није неосновано, види се из оне процене коју је сам X. X. поднео у акту среске власти Бр. 7399/74 године, и која тврди да је сво његово непокретно имање нроцењеио на 651 дук. а на њему да има интабулација и прибележака за 965 х /г дуката са интересима, као што показује и решење окружног суда од 5 Фебруара 1874 Бр. 2829. Законитост осуде X. X. на телесну казну нс може се побијати, као што чини првостунни суд, исказом сведока у иобудама пресуде тшменутих, о претњи Ј—Ст. да ћс X. X. осудити на телесну казну. Јер кад је тужени Ј—Ст. са осталим оитуженим кметовима држ; >, да се X. X. ирема смислу § 32 каз. зак. може по закоиу телесно казнити, и кад је према томе казна у границама закона изречена, онда не иде против њега ништа то, што је говорио да би X. X. ако скриви, осудио на казну коју закон за њ дозвољава. У осталом баш кад би тај говор Ј—Ст. и могао имати ту сиагу да његов рад у овом делу огласи за незаконит као злоуиотребу власги, опет се он не може стављати на терет осталим опту-