Бранич

280

ханске, рачунећи ову од 1 Новембра 1886 год. на до 1 Августа 1887 год. Да му је умрли остао дужан од кирије, ноднео је суду за доказ уговор иотврђен иолициском вдашћу. При саслушавању иоверилаца умрлог Андрије о нрвенственом ираву наплате из новаца добивених за продате и налазећи се у закунном добру ствари умрлога, тражење ово М-во признао је и бранилац масе. Али првенствену наплату оспори тужиоцу М-ву Ј. С. један од поверилаца умрлог А. нротив кога — повериоца — М. буде упућен на ову париицу за прече право наплате. М. навео је да он и за то има прече право наплате од туженога Ј. што њему нродата покретност по закону служи као залога за непдаћену кирију. Тужени Ј. одговарајући на тужбу није признао да постоји дуговање спорне кирије, на за то није ни одобрио нрвенствену наплату из суме налазеће се у депозиту. А за уговор о закупу казао је, да је он нанрављен у цељи оштећења правих поверилаца, иа и њега — туженога, што доказује та околност, што је на скоро после нотврђења уговора дужник умро. Кад би пак то постојало, да тужилац има што примати на име кирије, његово би се право иростирало од 20 Маја 1887 год. као дана потврђења уговора на до емрти умрлог А. што не износи ни иун месец дана, а његова је залога за примање му куд и камо ранија, кад наведени уговор није ни иостојао. Према изложеноме а по свршеном извиђају Суд је нашао: „Да се из поднетог у ориђиналу вланЉу утврђеног уговора, који се сматра за јавну исправу но § 187 грађ. ност. види и доказује, да постоји тражбина тужиоца и да је њу и бранилац масе умрлог А. на рочишту нризнао. А тужени опет признао је, да је и новац, из кога се хоће ирвенствена наплата спорне кирије, добијен од ствари дужника, које су служиле као једик ме хански. И но томе по § 686 грађ. зак. унешене ствари у закупно добро служе за, залогу неплаћене кирије, но чему је тужилац у погледу овога у првенственом праву нанлате из спорних новаца, па му се исти по наведеном законском пропису и § 687 граћ. зак. и досудити има. Навод тужене стране, да уговор, који представља тражсње, вреди само од дана потврђења па у будуће, а не и за нрошдо уговорно време, Суд не уважава, што је при гштврђењу истог уговора закунац признао, да се дуговање закуине цене рачуна од 1 Новембра 1886 год. те та окодност и што је поменути уговор писан 11 Марта 1887 г. према § 540, 541, 547 грађ. зак. не може