Бранич

311

цес. уговорене казне, коју је пресуду и Касациони Суд иресудом својом оенажио. С овим би могли да завршимо ову ствар. Но како је иитаље уговорене казне код нас још доста иенознато; питање, које се више иута појављивало у нашој судској нрактици, ио, које је свагда решавано, као што је решен ирвн, овде поменути, случај ; — а у колико ми знамо, ово је пнтање правилно решено само у овом другом случају; — како је, дакле, ово питаље сиорпо , то ми овде, ради всћег разјашњеља истог, исиисујемо једно решење Врховнога Бечкога Суда од 30 Октобра 1879 г. Бр. 9984, г ) које ће бити најјачи доказ, како је овај други случај нашим судовима нравилно решен. „Тужитељ Л. тражио је да му тужени Р. плати 200 ®р. уговорене казне због неиспуњења погодбе. Први суд одбије тужитеља од тражења, еа разхога: што по §§ 1323, 1324 и 1293 ошнтег грађ. зак. није доказао еФективну штету или пропуштени добитак због неиснуњеља главне погодбе." Апелациони Суд досудио је тужитељу захтевану суму по тужби коју је пресуду и Врховни Бечки Суд на жалбу туженога одобрио са разлога: Доказано је да тужени није испунио погодбу, те тужитељ може захтевати да му тужени плати уговорену казну. Разлог првога суда, да захтев тужбе није оправдан зато, што тужитељ није поднео доказ о претрпљеној штети због неиспуњења погодбе и да се зато одбити има, — није основан на закону, јер правни основ за наплату уговорене казне не зависи од доказа претрнљене штете, ни од доказа њене количине; јер је тужилац овлашћсн основати захтев своје тужбе једино на тој околности, што је наступио услов, под којим је уговорна казна погођена, те се не може но закону ставити тужитељу на терет да подпоси доказ за штету и количину њену, јер кад је казна уговорена онда се не мора поднети доказ, да је настала нска штета што уговор није испуњен." Из целог досадањег расматрања ових правних случајева излази ова наука: Суд уговорену казну не може ни смањити ни увећати, него има само њену циФру досудити, у колико је она од стране уговорача уговорена ') Види „Мјесечник" аа 1886 г. стр. 548.