Бранич

Број 3.

Б Р А Н И Ч

Страна 23.

уговора, биће нам унеколако олакгпано. да расправимо једно важно заковско питање, које по нашем држању, закон расправља у једном духу. а практика почиње да* разуме у противном. ТТТто се тиче саме јурисируденције наших су дова, ми нисмо могли до сад пронаћи ниједно решење Касац. Суда, које би ову практику усвојило. Ево тог питања. Вреди ли уговор, којим се уговорачи саглашавају на изборни суд и у том случају кад нису испуњени услови, које прописује §. 436. гр. пост. за такви уговор? Или јасније, вреди ли уговор, кад писмено, које садржи сагласије на изборни суд, није написано у двоје, и пол. влашћу потврђено, или није у њему тачно означен предмет, о коме се има судити, иди нису именовине судије, које ће судити? Да би се на ово питање могло одговорити, морамо, претходно, у неколико речи напоменути, гата је све потребно, те да један уговор иостане или да може вредити. У опште за сваки уговор, да би могао постати, треба, способност уговорача, њихово сагласије, дозвољен одређени иредмет и дозвољени узрок. Где ови услови нису наступили, ту нема уговора; али не стоји у исто време и то, да, где су ови услови наступили, ту свагда постаје утовор. Закони у опште издвајају извесне врсте уговора, којима придају неки већи значај, и за њихов постанак, поред поменутих горе услова, прописује и нарочите нове. У неким случајевима они прописују извесне формалностн и за њихов доказ и за њихов оистанак уједно, у другим, опет прописују, час формалности за њихов само доказ, а час суштаствене услове, за њихов постанак Такви су уговори обично о усвојењу, о браку, неки трговачки уговори, двострани уговори, уговори, где се уговорачи сложе на пнсмен уговор, и други После ове кратке напомене, остаје нам да видимо, да ли по иашем закону уговор, којим се уговорачи еаглашавају на изборни суд, по-Стај е услед простог сагласија уговорача, као и остали обични уговори; или су за његов постанак, или за његов доказ, нужни услови, које прописује §. 436. гр. пост. За свакога, који би без предубеђења, с пажњом, прочитао прописе гр. пост., који се односе на овај предмет, ово иитање не би могло ни постати питањем, толико су одредбе закона, у овом погледу, јасие и тачне; али.као птто ра није рекосмо, практика нагиње у последње доба, при свем том на погрешан пут, и за то смо дужци , да о н.ему нешто пространије говоримо.

Извесно је да и наши закони прописују нарочите формалности; у извесним случајима за доказ уговора, у другим опет за њихов ностанак. У случајима §. 436. гр пост. такво питање, да ли услови тога §-а служе само за доказ, или и за постанак уговора, не би се могло ни породити за сва три ова услова. ни у ком случају, пошто услов. да се предмет за суђење тачно означи. н други да се судије именују, чине саставни део самог уговора, а нарочито уелов, да се предмет тачно означи, који је и овде онај исти, који се тражи и у оиштим условима за постанак уговора: такво питање може се нојавити само за ирви услов; писмено у двоје пол. влашћу нотврђено, пошто у опште оваке исправе ио ирироди својој служе обично за доказ уговора. Међутим ио нашем држању §. 436 гр. пост. сувише је јасан и категоричаи, да би се и у овом погледу, о његовом значају озбиљна дискусија могла породити, Ио њему, уговор којим се уговорачи сложе на пзборни суд, може постати и вредити само онда, када су испуњени сви услови, које тај §-аф прописује, дакле кад је мимо способности уговорача, њиховог сагласија, одређеног дозвољеног предмета, и дозвољеног узрока, начињен 1 е писмено у двоје, пол. влашћу иотврђено, кад је у том писмену тачно означен предмет, о коме ће се судити, и именовање судија, које ће судити. Без ових услова, које гр. пост. додаје оним другим условима, нужним за постанак уговора, нема уговора, па ма да је ту сагласије парничара. Да је прописано писмено у двоје, полиц. влашћу потврђеио, услов потребан за постанак уговора. а не само за његов доказ, показује нам јопг јасније §. 437. гр. пост. кад вели: „Како је писмено за изборнн суд по предидућим §-у потврђено , оно веже оба парничара. Дакле без потврде писменог нема везе јуридичне између уговорача што ће рећи, са таквим само писменом уговор постаје. И зар да је законодавац хтео, да тај услов у §. 437. прописани служи само за доказ, а не и за ностанак уговора, зар не би он умео казати, „овако писмено служи за доказ уговора", а не како је рекао веже уговораче. — Толико вере за разумевање сриског језика не би смо му смели, с образом, одрећи. И доиста, за законодавца није било могуће наћи ни јаснију ни тачнију реч, која би иостанак везе између уговорача могла означити. од ове, којом се он послужио. Веза и одвеза, представљају у нас исти појам и у закону и у животу, да би какво истраживање разлике у овој прилици могло помоћи противном гледншту на овај предмет.