Бранич

Страна 34.

Б Р А Н И Ч

Врој 4.

избору судија не сложе, нлает ће полицајна, на захтевање тужитеља изабрати судије за иротиену страну, и ови вишеством бирају иредседника. Ово наређење II. одељка §. 437. грађ. ност. утврђује начело, да се парничари морају сложити у избору судија и иредседника и тиме допуњује §. 435. грађ. иост. који ве.ш, да сваки парничар бира по једног судију и пр., — што ће рећи, да свака страна има, истина, ирава да бира по једног или највише два судије, али да би нзбор могао бити свршен, треба и то да наступи, да свака страна пристане и на судије противне стране. Али како тужиод има инте реса да се никад не сложи, то он неће никад ни пристати на судије, које би изабрала противна страна, и тако би њему остало право, да бира за себе судије, пошто му то право даје §. 437. грађ. ност. II. одељак, док би их за туженога бирала полид. власт. Нама није разумљиво за што је потребна слога између иарничара у избору судија, у случају, кад изборни суд долази по закону, али већ кад је слога постала услов за састав тога суда, оида, пошто слога п неслога зависе, не од једног, негс, од оба парничара, онда је било природно, оставити полиц. власти да, у случају неслоге. она наименује судије за обадве стране. Али у место тога овај услов слоге, услед тога наређења, начинио је од изборног суда један накарадни суд, И зар у таквом стању ствари, где се оваки накарадни резудтати постижу, треба сад силом извртати и наопако тумачити јасан текст §. 436. грађ. пост., те да би се и изборни суд, на који се уговорачи сагласе, могао подвести под накарадне прописе §. 437. II. одељка грађ. пост, који вреди за изборни суд, што дејствује по закону, и суди о потрицама, о спреги, о стоцн кад се измеша. Доиста не, тим се путем не би смело даље нћи, тај пут није само противан закону, он је противан и разуму, да се н ми на здрав разум позовемо, аштоје најглавннје, он је крајње опасан за несмотрене људе, који, у доброј намери, пристају на изборни суд. Но ту није крај разлозима, са којих је законодавац проппсао услове §. 436. грађ. пост. и пзречно затражио писмено у двоје, потврђено влашћу, тачно означен предмет, и наименовање судија. Ако би судови тако разумели пропис §. 436. грађ. пост., како он буквално гласи, са изборним судом, на који се уговорачи сложе, постизавају се све оне користи, које је закон овим судом хтео постићи Спор се репгава и брзо и, колико је у природи ствари могуће, праведно, јер је све, што би таком решењу

сметало, уклоњено. 0 сагласију самом на из борни суд не би могло бити сумње, да постоји, јер се доказује јавном исправом. 0 предмету не би могло бити спора, јер је у, тој исправи тачео обележен 0 судијама не би могло бити речи, јер су их обадве стране заједнички изабрале. 0 одлагању спора, о изузећу судпја, о изузећу због застарелости и другим споредним питањима, која се при парничењу могу појавити, у овом случају не би могло бити литања, јер су уговорачи сва та питања предходно пречистили, ако их је било, и спор ограничили чисто на предмет, који су у исправи означили. Тако је кад се закон и природио и правилно разуме. На против, ако се узме, као што практика покушава да заведе да за постанак уговора на изборни суд нису нужни прописани услови у §. 436. грађ. пост, писмено у двоје, потврђено полиц. влашћу, тачно означен предмет, и наименовање изборних судија, — или другојаче, ако се узме да вреди уговор на изборни суд, где је стављен цигло један услов, на име да уговорачи пристају, да им сваки спор, који би из какве уговорене радње могао произаћи пресуди изборни суд, такво би разумевање закона начннило такву збрку, из које се, ако би се ова теорија еледствено нзводила, нико исплести не би знао. Да видимо сад какве могу бити последице овакога једног уговора, у коме уговорачи пристају на изборни суд тако, да им он пресуди све без разлике спорове, који би из какве уговорене радње могли произаћи. Тужиоц би се морао обратитп полиц. власти, да она позове противну страну, да уговор испуни и судије избере. Наравно он би се позвао на §. 435. грађ. поступка и ако му ту није места. На то би туженп одговорио. Пошто услови, које прописује §. 436. грађ. пост. нису испуњени, јер нема писменога у двоје полиц. влашћу потврђеног, није тачно означен предмет, и нису именоване судије, или нема ма кога од ових услова, уговор по закону не вреди. И даље како полиц. власт у случају нзборног суда, којп ностаје услед уговора, има да ради по §. 438. грађ, пост , на име да изборним судијама избор саоишти и њима и иарничарима закаже, где Ке и кога дана ради суђења доћи и ништа више, то полиц. власт, пошто нема коме избор да саопгати, јер судије нису у нисмену именоване, не би ио овоме §-фу ништа смела ни предузимати, него би изрекла, да нема места њеном раду. И пошто се ово питање, да ли вреди уго^вор или не. вреди, само редовним судовима