Бранич

Број 5.

Б Р А

Н И Ч

Страна 49.

а п одлуке се таке извршују , као наредбе, што је год могуКе скорије (чл. 822.). И Ч.ч. 822: „Одлуке суда у замршенијим парницама држине могу бити и иривремене, на пр. кад се не би могло одмах разазнати којега су парничари разлози претежнији, тад се нема куд, него оставити иривремену држину ономе који у тај час ствар држи, док се поближе посао не развиди и спор коначно не ријеши."

Да ли деа основа подозрења један из §. 123. а други из §. 121. или §. 122. крив. пост. чине потпун саставни доказ?

Да наведемо један конкретан случај: Државни тужилац код шабачког ГЕрвоетепеног Суда тражио је, да се оптужени Павле казпп по §. 177. крив. зак., што је 15. Јула 1894. ударио о земљу Пвана, сина Ра^иног, дечка од неиуних 18 година, пребио му десну руку п тпме му, по лекарској увери. нанео тешку новреду тела. По свршеном претресу, Суд је Ј 7 тврђујући, да заиста стојн дело, за које државни тужилан тужи, нашао: да протпв оптуженог Павла нема непосредних доказа, да је извршилац, већ да протнв њега стоје само ова два основа подозрења: 1). Исказ заклетог снособног сведока Жпване, која је потврдила, да је бпла присутна, кад је Павле тукао Ивана. Овај је основ из тач. 2. §. 123. крпв. иост. поткрепљен и сведоџбом сведока Леиосаве, која је тако1,е очевпдац, али у времену, кад се дело догодпло нпје имала пуннх 16 година, те зато њен исказ са сведоџбом Жпване, не може да буде потпун доказ по §. 229. крив. пост., јер су овакви сведоци према тач. 4. §. 114. крив. поступка сумњиве природе. И 2). Казпвање прпватног тужиоца Раде, оца повређеног Ивана, који се заклео, да је видео, кад је Павле треснуо Ивана о земљу н руку му пребпо. Ова његова представка потпомогнута је и сведоџбом повређеног малолетног Ивана, која се у свему слаже са околностима добијеним из пслеђења дела. Ово је основ из тач. 5. §. 121. крив. пост. Шабачки Првостепенп Суд узео је: да ова два основа по §. 238. крив. пост. нису доволлга да саставе потпун нравни доказ протпв оптуженог Павла, па како нпшта друго није имало, што бп га теретпло, то је пресудом ■ својом од 4. Јуна 1897. Бр. 12.061, а по основу §. 242. крив. пост. ослободио Павла из недостатка довољнпх доказа. По жалби државног тужиоца, ову пресуду одобрпо је и Касациони Суд у првом одељењу решењем од 9. Августа 1897. под Бр. 5215.

Из излагања овог конкретног прпмера, претпостављајући да су оба нзнета основа потпуно утврђена, зашта мислим, нема разлога противно узнматп, добили смо негативан одговор на постављено питање, т. ј. два основа подозрења један из §. 123. а други из §. 121. или §. 122. крив. пост. — јер су основи из ова два законска прописа по доказној вредности изједначенп — не могу састављати потпун правни доказ против оптуженог, кога терете. Да би о овој одлуци дали наше мишљење, претходно ћемо да обратимо пажњу на видну разлпку, која постоји између основа подозрења, који се прпмера ради, како наш законодавац вели, наводе у §§. 121. до 123. крив. пост. и околности, које су обележене у тач. 1. и 2. под б. §. 238. или у другом одељку §. 125. крив. пост. Јасно је: да основи подозрења, побројани у пом. три параграФа , етоје у тешњој вези са кривичнпм делом и учиниоцем његовпм, него ли околности. тако да се пз њих, судећи по природним законима и у онште друштвеном животу, или како се у §. 118. крив. пост. вели: „судсћи беспристраено", може са више вероватностп узети, да је оптужено лнце учпнило дело, које му се на терет ставља или у њему учествовало, нзго што се то може изводити по околностима наведеннм у другом одељку §. 125. нли тач. 1. н 2. под б. §. 238. крив. пост. Основи подозрења дакле еадрже у себи више доказа иротив лица, кога терете, него ли означене околности, те се отуда по њима може поузданије закључити, да је то лице, протпв кога војују, учинило дело, него ли што се то може чинпти по околностима. Ова се разлика најбоље може видети из наведеног §. 125. крив. ност. У њему је изложено нравило: да. је довољан само један основ подозрења од наведених у §§. 121. —124., па да се против кога може кривпчно ислеђење предузети, а мећу тим треба да се стекне више околности, пли впше удаљенијих основа подозрења, како пх законода вац назива, означеннх у другом одељку §. 125. илп §. 238. па да с-е кривична истрага над ким отворн, претностављајући, да се све те околностп једна с другом слажу и једна другу допуњују. Исто је тако несумњиво, да се и основп подозрења, побројани у §§. 121., 122. и 123. у погледу садржаја доказа у себи разликују један од другог. Деле се у двоје: на основе из §§. 121. и 122. који имају подједнаку доказну вредност, што се вчдп пз тач. б. §. 238., и „непотпуне начине доказа" нз §. 123. којима се највећа доказна важност поклања, јер обелодањују тешњу узрочну везу између дела и учинноца или саучасника, против кога војују. Сад да пођемо даље. У §. 238. крив. ност. између осталог стоји: да се еаставни доказ добија и тада, када се против опту-