Бранич

Страна 76.

Б Р А

Н И Ч

Број 7.

целине, с друге стране. Јиз диос! ас! в1;а1;ига гех рпћНсае 8рес1а1;, вели римско право. У јавно ираво спадају: уставно право, административно п кривично право са својим поступком. Приватно право уређује односе између појединих чланова државе. Римско право даје за ово оваку дефиницију: Јиа дио<1 ас! вхп^и 1огит иНШа^ет регНпе! Овде долази: грађанско право са поступком и трговачко право са својим поступком, у колико се овај разли кује од грађанскога судског поступка. 2. Исту поделу налазимо и у међународном праву. Оно је јавно , ако се тпче прпнципа које државе, као одвојене н независне целине, треба да поштују у сво.јим узајамним односима. Оно је ириватпо када се бави принципима који се имају применити у случају да приватно право једне државе дође у сукоб са приватнпм правом неке друге државе. 1 ) 3. Ми мислимо да је ова дефиниција најтачнпја, јер она обухвата све случајеве у којима међународно ираво може да добије своју примену. Неки дефиншиу ово право овако: оно уређује односе нзмеђу поданика разних држава. 2 ) Ова дефиниција не може се усвојити, јер она изоставља случајеве, доста честе, у којима се мора прибећи међународном приватном праву, ма да није у питању никакав сукоб интереса поданика разних држава. Да то потврдимо, уз мимо овај пример. Један српски поданик умре у Аустро-Угарској, где је имао имања, оставивши, као своје наследнике, једино сриске држављане. Овде искрсава питање: по којим законима, српским или аустријским, има да се расправи заоставштпна, коју је умрли оставио у Аустрији. Имамо, дакле, један случај из међународнога приватног права, и ако су у питању интереси грађана једне псте државе. Истина. случаји сукоба између појединаца разних држава најчешћи су у међународним односима, али. као што мало час видесмо, они нису и јединп, па с тога дефиниција која само на њнх циља не може ни бити тачна. Анс1ге \УеГ88 у свом одличном делу: Ргесј8 <1е (1гоИ 1и1;егпаНоиа1 рг1Уе (1п1гос1исИоп р. ХХХШ ), одбацујући ову исту дефиннцију даје једну другу. „Међународно приватно право, вели он, јесте скуп правила, која се морају применити у случају сукоба између два су-

!) В. РоеИх, ТгаМе (1и ЗгоН ш!егпаНопа1 рпуе, 1. I. р. 2. е* 3. (4го181ете е(]Шоп — раг 1)етап§еаС). 2 ) ВашЈгу БасапСтепе, Ргеиа <1е ЛгоН ст], I. I. р. 4

веренитета , а поводом каквога прпватног права". Ова одредба, изгдеда не карактерише тачно конфликт из области интернационалнога приватног права, а ево у чему. "\^е188 узнма као безизузетно правило, да у сваком сукобу приватних права има и сукоба два или више суверенитета. Међутим, ово не стоји. Истина, има случајева, где је колизија приватних закона разних држава у исто време и колизија суверенитета, али ово не мора увек бити и, шта више, ти су случаји баш изузетни. Ми ћемо доцније видети да се примена закона, званих личних, допушта и на земљишту стране државе, а из разлога што они не доводе ни мало у питање суверенитет њен. И тек онда, ако би страни приватни закон био атак на суверенитет земље у којој се његово извршење тражи, неће се допустити његова иревага над локалним законом. Из овога излази, да баш у великој већини сукоби у међународном приватном праву искључују идеју сукоба суверенитета. Управо. кад би било противно, кад би у сваком таком сукобу било и сукоба у суверенитету, међународно право имало би врло мало значаја, пошто ни једна држава не би тада дозвољавала, а из разлога да свој суверенитет не компромитује, извршење туђих закона на својој територији. Ово гледиште усвојио је и тЈ88 у својој теорији о сукобу закона, н, како се нама чини, тиме је дошао у контрадикцију са самим собом. 1 ) 4. Израз међународно право није, бар у данашње време, сасвим згодан. Право ово претпоставља саобраћај од државе држави. Иетина, већином, држава и народ су два синонимна израза, т. ј. већином државу састављају људи, којп припадају једној истој нацији. Али, то није свуда тако. Има држава које су далеко од тога да представљају јединство са гледишта народностп. Таква је, на пример, Аустро Угарска. Тако исто наилазимо на државе које нису, у своје гралице, обухватиле све претставнике свога народа. Краљевпна Србнја садржи у себи само мали део српскога племена, а остало је распарчано међу друге државе. Из овога излази, да, казати однос између две државе не значи увек и однос између два народа. Ако се за односе између Француске и Шпаније може казати да су, у исто време, и односи између две разне државе и два разна народа, не може се толико рећи за Србију и Аустро-Угарску, пошто је велики број становника ове последње државе исте народности које и становници Србије. Може бити, да се мислило и мисли овде на народе, као на групу људи, који спадају

1) "^еЈва, ор. с1С., р. 512, 513.