Бранич

број 1.

б р а н и ч

стр. 11.

том, што они немају она својства која уредба тражи да. би се један чиновник сматрао за привременог. Израз привремен чииовник јесте технички израз који има оно значење које му је закон дао и који се има само у том значењу употребљавати. А по уредби од 1845., један сталии чииовник који пређе у привремену службу задржава сва права своје сталне службе и његово раније место не може, по тој истој уредби, бити попуњеио никаквим сталним титуларом. Отуда излази да се место професора Вел. Школе, који је постао мииистром, не би могло попуњавати, него би само на то место могла бити упућена једна личност, која би ту дужност вршила доклесе стални титулар на то месЈО не врати. А то у ствари не постоји, јер §. 37. зак. о чин., говорећи о чиновницима који су постали министрима, иретноставља да њихово раније место може бити и попуњено, (,,ако таквих месга не би било"). Познато је у осталом, да се у практици за место једиога професора који је постао мииистар расписује стечај и да новоименовани титулар не уступа своје место министру, кад овај то престане бити. У осталом, било би и сувише незгодно кад би било друкчије т. ј. кад би се министарска служба увек, сама по себи, сматрала као приврсмена те се ранији положај министров могао попунити само привременим титуларом. Незгоде би биле нарочито велике у случају наименовања једнога чиновника за посланика на страни, јер се на овим местима обично дуже остаје. Сасвим би дакле погрешно било асимиловати положај једнога професора који постане министар положају једнога професора који постане ректор Вел. Школе. Овај иоследњи ни у колико не мења свој ранији положај. Шта више, по самом закону, нико други и не може бити ректор него један од професора. Ректор је дакле профееор који поред своје редовне функције добија једну нову. Он може, до душе, једним нарочитим актом од вршења своје професорске дужности бити и разрешСн, али за то он ипак задржава своје професорско место, систематична плата остаје иста, прима је и даље у школи итд. Све је то међутим код мииистра друкчије. Доказ, да мииистар не задржава иикако право па своје раније место, да дакле његова служба није привремена, јесте већ и у том, што су сви законодавци, који