Бранич

стр. 12.

в р а н ii ч

број 1.

су министрима хтели њихова ранија места да резервишу, налазили за потребно да то изриком кажу. Тако је нпр. устав од 1888. год. наређивао да се држ. саветницима, којн постану министрима, место у Савету неће попуњавати. Слична одредба, бар што се тиче чипа и рапга, постоји и у чл. 34. зак. о устројству војске. * Нрофесор, кад постане мшшстром, нити задржава своју првобитну титулу професора, нити му се она, ношто престане бити мипиртром, враћа. Прво је већ очигледно и јасно. А што се тиче повратка титуле, закон вели овако: „Ако оваких меета не би било, Књаз ух (тј. министре и посланике) с^гавља на расноложење..." На расположење дакле дол&ж мипистар или иослпнип а не црофееор, а титула коју ће имати да поси личност, која је као бивши министар или посланик стављена на раснололожење, јесте: министар , одн. иосланик на расположењу. То исто важи и за стављање мипистара и посланика у пензију. Закон вели: „Но они (тј. министри и посланици) имају право захтевати, и ово захтевање мора им се уважити да се у стање покоја поставе са пензијом по годинама службе". Опи који долазе у пензију јесу дакле миниетар и посланик, а не професор. На ово се помиње да има прпмера, из ранијих година, да је министар, који је раније био начелнпк, стављен на распоЈШжење не као министар него као начелник. Али тако решење је било погрешно, јер нема ослонца нп у каквом закону. Доказ је већ у том што, по закону о чиновницима, начелници (и у опште ма који чиновник, изузимљући министре и посланике) могу доћи на расположење само онда кад се укине место на коме су били (в. §§. 33. и 34. зак. о чин. и закон о укидању надлештава и звања од 1886. год.). Начелника, професора и т. д. на расположењу може дакле бити само у том случају и никако иначе. Професор је, поставши министром, променио дакле и титулу, и то дефинитивно, а промена титуле је знак да је и положај промењен. А то је једиии услов који, за своју примену, захтева чл. 31. а.