Бранич

БРОЈ 1.

БРАЕИЧ

стр . 33.

по §. 246. крив. зак., но нрвостепени с.уд решењем својим, ослободи оптуженога стављања под суд, налазећи да нема доказа о постојању дела, пошто ислеђење вршено код турских власти о томе не може бити доказ, јер није вршено по прописима нашег крив. суд. поступка, а по §. 1. тога закона нико не може бити осуђен и кажњен за злочинства и преступљења, докле не буде његова кривица по правилима овога закона ислеђена. Но по жалби иследне власти на ово решење, Касациони Суд ноништио га је са разлога: „Кад је актима чињеног ислеђења по овоме оптужењу код турских власти, коме је присуствовао и наш консул, утврђено у кругу своје надлежности ностојање казнимог дела, које се извиђа и казни но званичној дужносги, — онда је неоснован разлог суда ; што негира рад иследне власти турске, но је суд требао по овом прикупљеном материјалу надлежне пстражне власти, да оцени важност изнесених доказа по нашим законима, и да реши има ли места да се окривљени за ово дело стави иод суд или не". На учињене нротивразлоге од стране првостепеног суда, оишта седница Касационог Суда 30. XII. 1897. год. Бр. 9351. одржала је у важности примедбе свога одељења. Саопштио 5Кив. С. Ивковић. Дневница, подвознина и селидбина чиновника. (Решење оаште седиице Главне Контроле). Услед акта господина Министра Финансија од 10. Октобра 1897. године ПБр. 14.253., Главна Контрола је у својој општој седници узела у поновно расматрање своје објашњење чл. 12. закона о дневници, иодвознини и селидбини чиновника, које је она донела 27. Августа 1897. Бр. 15.641., па упоређујући га како са чл. 12. тако и са осталим нрописима тога закона нашла је, да је оно у основу противно томе закону, а нарочито пропису чл. 12., у коме је јасно одређено, како се има да рачуна подвозница, кад се путује мешовитим средствима. По чл. 12. тога закона јасно је, да се у случајима, где се један део нутовања учини железницом или паробродом, а други део сувим, први део исплаћује по тач. 1. и 2. чл. 7. а други део по тач. 1. и 2. чл. 9. ист. зак., дакле за сваки део путовања по на особ, као што је изречно казато у чл. 12. тога закона. ВРАНЖЧ ГОД. V. 3