Бранич

број 2.

б р а н и ч

стр. 39.

седнице уверићемо се из конкретних примера које ћемо, у току ове расправе, показати. Да ли је практика ова правилна? Ми ћемо учипити извесне разлике. Што се тиче онога дела те практике која би се дефинитивно сводила на то да Касациоиом Суду да право начелнога тумачења закона тако да одлуке његове буду за министре обавезне, нема сумње да је тај део из основа погрешан, било да се тиче судских било административних закона. Овакво схваћање §. 16. тач. 2. било би у потпуној контрадикцији са оним основним начелом уставних земал>а, међу које спада и Србија, познатом под именом начела о подели власти. Касациони Суд, као један део судске власти, нема права тумачити у овој формн законе, јер би тиме ушао у атрибуције законодавне власти, која је једино надлежна да нејасна или непотпуна законска наређења начелно тумачи. Треба, дакле, као сигурно и несумњиво узети да оддуке Касационога Суда овде не могу ни у ком случају имати за управну вдаст обавезну силу. Кад се овако појимање §. 16. тач. 2. одбаци, остаје, да би тај пропис могао једино значити да је мњење Касационога Суда факултативно за министра којн је од њега то мњење тражио, т. ј. да га он не мора примити као неко обавезно тумачење закона. Усвојивши ово схнаКање те одредбе закона о устројству Касационога Суда као једино могућно, да видимо у којим границама може исти Суд министрима давати објашњења о законским прописима, другим речима да испитамо на који се случај тачно односи §. 16. тач. 2. истога закона. Овде се могу истаћи два мишљења: по једном мишљењу, тај се пропис тиче само онога случаја када управна власт жели скупштини поднети какав нов закон или какву допуну закона; тада се она може обратити Касационом Суду и тражити да он о пројекту законском да своје мњење; по другом мишљењу, управна власт има то право не само у случају о коме је реч у првом мишљењу, него још и у свима оним случајима у којима је њој потребно знати смисао каквога прописа; код овога последњег мишљења истиче се и ово питање: да ли се §. 16. тач. 2. тиче само судских или и административних закона ? Ми смо малго час казали да мњење Касационога Суда не може никако имати обавезну сиду за управну власт, 1*