Бранич

бро.т 3.

б р а н и ч

стр . 73.

1870. год.), Државпи Суд се састојао из чланова Касационога и Анедационога Суда и народних посланика (сем оних 20 који су потписали оптужбу). Апстрахујући ове изузетке, законодавиа власт нема права своје одлуке примењивати у конкретним случајима. 1 ) 7. Да прегледамо сада у кратко посдедице правила да судска власт не може вршити законодавне послове. а). Судска власт не може стати на иут извршењу закона. Када би било другојаче, онда би се судска власт, која је један део извртне власти, ставила изнад законодавне и ова не би имала апсолутно никаквог значаја, нити би се онда могдо говорити о њеној суверености и надмоћности над осталим властима у друштву. Хипотеза једног генералног отказа послушности одлукама законодавне власти од стране судскога те.ла тако је ма.ло остварл>ива, да законодавци нису сматрали за потребно да доносе и такве одредбе које би предвиђале оваку непокорност судскога теда. Дужност тога те.л а да да силе и важности законима непосредно проистиче из начела поделе власти, и није ни најмање нужно и једну тако јасиу и директну последицу истога начеда у нарочитој одредби наглашавати. Што су ииак француски устави који су донесени за време Револуције (декрет од 16—24. Августа 1790., устави од 3. Оептембра 1791. и од 5 фрикт. год. Ш.) садржавали изречан пропис којима је судовима забрањивано да праве сметње извршењу закона, то има свог историског разлога. Нре Револуције, у Француској је била ансолутна монархија, и право доношења законодавних одлука припадало је једино монарху, краљу. Обичај је постојао да се сваки нови закон иошље вишим судовима, који су се називали

1) Да нотирамо једну последицу ове забране учињене законодавној власти да расправља конкретне случајеве. Повна/о је да, кад нижи суд не примн примедбе Касационога Суда, овчј последњи у општој седнипи решава, у последљој инстанцији, истакнуто нитање, и такво решење има силу закона за нижи суд, разуме ее само у том спору. Сукоб ивмеђу нижих судова и Касационога Суда придиком примене закона доказ је или о нејасности или непотпуности закона; због тога изгледа да би он требао да изазове интервенцију законодавне власти, једине надлежне да законе начелно тумачи и допуњује, која би у спору покренуто питање решила. Ипак, тој се интервенцији не прибегава, јер би то деФинитивно значило да законодавна власт аплицира закон у ковкретном сдучају, опасносг која се хтела поделом власти избеЈш. Истина, опасно је и право дато судији да, при решавању спорова, тумачи нејасне законе или ове допуњава, али та је опасност мања од оне прве, и онда је боље при њој као мањој остатч. (Вид. ВашЈгу-^асапИпепе, Ргема (1е ДгоИ ст1, 1 I. р. 45.)