Бранич

'стр. 102.

б р а н и ч

бро.т 4.

и љубави према ве.шкој, правоверној словенској д})жави, која је свагда високо ценила њега и његову реч. Кад се 1854 вратио у Србију, постао је професором Београдске Богословије, и већ после неколико меседа, 11. Октобра, архимандритом манастира Студенице. Три дана за тим, на Св. Нетку, а у својој 28. години, посвећен је за епископа шабачжог, на којој је катедри провео нешто више од четири године. Промена на престолу српском 1858. донела је и отстуиање тадањег митронолита Петра. Администрација митрополије буде поверена епископу Михаилу, кога сабор 25. јула 1859. у Крагујевцу избере за Архиепископа београдског и Митрополита српског. И Књаз српски Мидонг Обреновић Г. и натријарх цариградски Ћирило иотврдише овај једнодушни избор. Све то време од избора и инсталације за врховног поглавара српске цркве па до суђеног часа, то време пуно и историјских догађаја и разннх унутрашњих потреса, Митрополит је Михаил — изузимајући епоху од 1881—1889., у којој је услед несугласице изазване од световне власти отступио са управе српске митрополије, чекајући и дочекавши да се повређепо правно стање исправи — управљао српском црквом, у славу Божију и срећу народа тако, да је стекао гласа и славе у целом Српству, у великом братском руском пароду, у целом православљу. Чврст у вери и науци хришћанској, неноколеблшв у своме уверењу, верно одан владајућем дому, ирои:ет љубављу према своме народу, — он је стекао ауторитет, који је у тегаким часовима за отачбину био од неоцењеног утицаја и успеха. Ма са кога гледишта ценили живот и рад Митроиолита Михаила, имамо за њега само признање безграничиог поштовања и захвалности. Као поглавар Цркве и чувар Вере он је свакад, из начела и уверења, штитио ираво српске цркве и невредимост канонских нранила; бранио је српску народну цркву и ван граиица Краљевине Србије и заштићавао иравославље, где је год затражен његов ауторитет; настојавао је те су иодигнути и пропевалн у славу Божију многобројни храмови у нашој лепој отачбини. Као духовни беседник крепио је живом речју сваком приликом народ у вери и побожности, у љубави ближњем и отачбини, — а посвећеи у црквеној књижевноети и светим списима, он је био највреднији и најилоднији сриски