Бранич

стр . 196.

вранич

бро.г 6.

у овоме спору напред поменутим пиеменим иснравама (облигаиијом и изводом из интабулационих књига овога суда), па би њихове сведочбе у времену, кад је нова механа би.та подигнута, дакле, да ли је она била предмет интабулације обе нарничне стране, или само тужилачке стране, биле нротив или изван садрлсине поменутих исправа, као јавних по пропису §§. 187. и 188. грађ. пост., макар да се њиховим сведочбама потврде наводи једне или друге парничне стране, §§. 233. и 242. грађ. ност.; а друго и с тога, што је вредност овога спора преко 200 дин., па би њихове сведочбе биле противне §. 242. грађ. пост. но коме законском пропису не може се доказпвати сведоцима никаква тражбина које сума вредности прелази 200 дин. без обзира на основ, из ког тражбина пронзлази н на нредмет, који се тражи. По овоме је суд, прелазећи на главну ствар, нашао: Да кад је тужилац на номенут. протоколу код овога суда 29. Марта 1888. при раснореду нована ио дуговању дужника Стевана, који је иротокол по §. 187. грађ. пост. јавна исправа и као такав потпун доказ о својој садржини по §. 188. грађ. пост., признао пред судом туженој страни првенствено право наплате за њену интабулисану тражбину од дужника Стевана, као нрвом интабуланту из новаца добивених за продату нову механу, с тим да се он после тужене стране из осгатка за своје иигабулисано примање наплатн као други интабулант, (које је нризнање учињено по §. 180. и §. 183. грађ. пост. и као таково има нотпуно доказну снагу и важност), онда је и спорно тражење тужилачке стране — услед таковог њиховог сагласија о начину иснлате неумесно, кад ничим и не доказује, да је тужилац ово признање учинио у незнању ствари или закона, те да би се норнцањем истога могао користити сходно §. 182. грађ. пост. и §. 14. и 902. грађ. зак.*) По незадовољству тужилачке стране, Апелац. Суд у II. оделењу пресудом својом од 22. Октомбра 1891. Бр. 2724. одобрио је нресуду првостепеног неготинског суда, ну без обзира на §. 902. грађ. зак. који је ирвостен. суд у побудама своје пресуде навео, а чијој примени овде месга нема, — као и без обзира на разлог о обмани односно права која неби тужилачкој страни

*) И ако смо учинили неке исцравке, ми смо у главноме оетавили варварски стил, којим се често одликују иресуде наших, нарочито виших судова, да би се ивношењем оваквих нримера једном увидело, да иенравно мишд>еше и суђење треба иеказати исправним, чистим сриским стилом. Уредн.