Бранич

број 6.

б р а н п ч

стр . 177.

лаца у питањима накнаде штете код иотрица; били су посредници за оправдање од казнене глобе; а вршиди су и нарочити задатак као прави сведоци да оправдају од кривице (чл. 177, 178, 189 и 213). Новаковић по Даничићу објашњава, да су душевници људи који ио души ■ суде • али данас нема сумње да су они сведоци, и да су своје речи по потреби и нахођењу суда потврђивали заклетвом. Термини нашег старог казненог права „душити се" „обљубити душу", истоветни су са данашњим изразима иримити или одобрити заклетву ; дакле положеном •заклетвом узети на душу истинитост тврђења, што значи формално заклети се. Ову нашу поставку о значењу дупгевника, потврђују и одлуке Шабачког Магистрата од 25. Јануара 1809. Бр. 473. и од 3. Фебруара 1810. Бр. 622. Из њих се уверавамо, да су као саклетвеници или душевницн употребљавани и сеоски кметови и кнезови. На њих су се позивали или парничари, или их је добављао сам суд, да ио дугии кажу шта знају о парничарима и њиховим међусобним односима; и ио потреби заклињали се. Поставка браће Петровића, да им је веровано без заклетве, не може дакле опстати као општа напомена.*) 0 душевницима има нешто иомена и у нашој народној песми о „Находу Момиру". Српски цар Степане II царица Роксанда, нађено и усво.јено дете Момира пазили су као рођено, и нису га одвајали од своје кћери Гроздане. Кад дете дође до момаштва. девет царевих ве-зира позавиде његовом одликовању, и скроје план да га упропасте. На сами дан Ускрса, главни министар „Тодоре везире" оптужи цару Момира тешком клеветом да је милосник своје сестре Гроздане Цар није најире веровао, али то потврде и осталих осам везира: Четворица душом поднесоше, А четири криво сведочише: „Јесте царе Бог н њина душа! „Јесте царе данашњег нам дана! „Јесте царе умрдог нам часа! „Момир љуби сестру Гроздијанку, „И сад снава с њоме на чардаку!"

1) Грађа за Историју Краљевннв Србије I. 249.