Бранич

број 9.

Б р А Н И Ч

стр. 299.

ништи одлуке нижих судоиа само гласом старијега, немотивишући довољним законским разлозима дате примедбе, каквих примера има доста, те нижи суд не може да види у чему је и по ком законском пропису погрешио. Баш једне .такве примедбе непоткрепљене законским разлозима, дате о овем истом пропису §. 195. крив. зак. палазе се оштампане у књ. Г. на стр. 278-—281) „Нове Збирке" г. Ст. Максимовића. И оне су утврдиле правило: да се самовлашће казни и по службеној дужности, али зашто? — то се из њих не може видети. Други део изложених примедаба о објашњењу значења §. 33. са свим је погрешан. Пре него што покушам да изнесем разлоге, на којима оснивам овакво мишљење, навешћу на овоме месту ради боље јасноће текст §. 33. крив. пост. Он гласи: „ Приватни тужилац може и у оним случајима, у којима у казненом законику није ништа казано, одустати од тужбе , док год није осудна иресуда извршном ■ иостала Кад се по савету Касационог Суда, упореди овај пропис са делима, која се казне по службеној дужности, као пгго је и самовлашће, онда је немогуће са законске стране доћи до онаквог ресултата, до каквог је догпао Касациони Суд: да се одустанак, који се иомиње у овом §. 33. према делима, кажњивим по службеној дужности, односи на грађанско потраживање тужиочево. Од куд је Касациони Суд до оваквог закључка дошао, — из његових се примедаба не види. Изгледа, да је оппшрпост првог дела цримедаба ишла на штету другог дела, који је испао нејасан и погрешан. Ако би се заиста овај одустанак, о коме је реч у §. 33., односио на приватно потраживање тужиочево, како Касациони Суд тврди, онда би значило, да тужилац од тог грађанског потраживања, може одустати само дотле, док осудна иресуда не иостане нзвршпа , а доцније не. Ово би био правилан закључак по предњем објашњењу Касационог Суда, јер је таква граница постављена одустанку од тужбе у §. 33. Међу тим такав закључак, па по томе и изнето мишљење Касационог Суда, нису 'истинити.