Бранич

стр . 304.

б р а н ii ч

број 9.

Ја, дакле, не сматрам да овај закои имаде карактер. ,,благодејања" или „иовластица" 1 ); а кад би тако и било у ииак ограничавање на оно што се под а, б, в, г, и д, прописује, држећи се — као они — буквално само тих насуса, не означује се као строго придржавање правила „најужег тумачења у изузетцима". већ пре, дозволите да се изразим, као непојимање или занемаривање главнога смера овога закона. Овај је закон партикуларан и њега је изазвала баш ова неодољива неприлика, у коју само може доћи чије ириватно право, кад га не може њен носилац да заступа, те то мора да се стави бризи и старању нарочитих лица, позваних за сличне послове, од којих се поред заузимања за саме послове,, неће ваљда тражити да свој иметак излажу питању, а да и не помињемо, што можда ни они нису у стању да ове из датке чине. Како ће се баш по тач. 171. зак. о таксама моћи да наплаћује и она такса из тач. 172. тач. 1. или друга такса, коју закон опредељује, и зашто тако треба радити. најбоље ћу представити примером, опште познатим, за који при ивради одељка „ио струци иравној". Стоји и разложно мишљење, да жалбе не треба оптерећавати веКом такеом, кад ее за тражену радљу еуда већ нлатила такеа, па ее жалбом еамо иде на то, да се од вишег суда добије оно, што нижи суд иије хтео учинити, а по мишљељу странке требао је да уради. У осталом да узмемо и да је законодавац ово случајно испустио, да оптерети већом таксом, зар није правно нравило, да ее том случајношћу имају д* користе партаје? Њка 1 *е и сумњиво ово цело нитање, треба ли 10 или 2 дин таксе наплаћивати овде, да ли по 210 или по 171. тач. зак. о такси, вар и овде не треба молиоца и жадиоца, који је „обвезан" да полаже такеу, као „обвезног" и с«атрати, па по праваом начелу „у сумши узми оно што је блажије по обвезанога", од н>ега наплатити само 2 дин. по тач. 171. зак. о таксама ? Ако се какони тумач-. строго и правнички, не може ее до другог ресултата доки. 1) Анализирањем овога вакона пре ћемо се одлучити на то, да ова особина његова утиче на питање деобе закона у погледу на обим иредмета, па га при класиФикацији уврстити у сиецуј«.лне законе, но што ћемо наћи да ова особина његова утиче на разликоваље закона цо карактеру и еадржини, у ком би елучају тек имали ла га обе.кжимо као „правним благодејаљем" или „повластицом" у ширем смислу. Јер, „...Специјални су вакони опет извор извесним субјективнпм иравижа т. зв. иов.гастицама , (цривилегвјама) у ужем или правом, техничком смислу, које треба добро разликовати од иривилегија у ширем смислу". — в. Аилр. Ђорђевића Систем Приватног Права књ. I. оцшти део (нрва половина) стр. 78. а види и остало у том II. одсеку.