Бранич

стр. 342.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 10

мену у ирироди. Еиергичиа и јака, она се јавља у међусобним људским одношајима. То је закон самог самоодржања. Кад су први људи, у друштво уједињени г гонили и смрћу казнили каквог убицу, као што беху имали обичај и спрам какве опасне животиње, они су се покоравали овоме закону; они су се борили за друштвени живот , као што се ? сваки дан, бораху за њихово сопствено самоодржање. Без сумње, у првобитно доба, кажњивост је израз слепог и спонтаног инстикта, немајући свести о своме циљу ни о својим иоследицама. Али, кад Држава узима управу овога инстикта, кад. оиа руководи свима манифестацијама, она од ње прави друштвену функицју и кажњивост цостаје свесна сила, ору^е, што га је заједница сковала, да се бори противу кривице. Конбинацијом двојаког елемента, мерена је у свима , временима, њен степен енеригије и њена снага репресије.. Збиља, који је битан циљ и непосредан резултат кажњивости, ако не, ставити кривца у могућност да не понови, одузевши му срества, којима може шкодити. Патња,. која се налази у свакој казни, састоји се, према разним епохама, у смрти, прогнанству, затвору кривца, одузимању срестава; она није циљ репресије; али, по самој природи, она се увек придружује правом циљу који друштво има у виду, т. ј. вештачко одбирање , издвајање, путем правде, опасних елемената по јавни поредак. С друге стране, сама претња злом, као директна последица преступа, по природи је дала преступнику мотиве који му недостају, или умножила мотиве који га већ гоне, да се уздржава од чињења кривичиих дела. Тим карактером кажњивост служи као срество вештачком арилагођењу кривца друштвеној средини. И ова ј'е улога још повећана, у модерном праву, истраживањем начина репресија, способних нобољшавати га за време трајања казне ? и, по ослобођењу, понова му одредити место у друштву. Наши претци разумеваху кажњивост само као оруђе^ издвајања ; они кривца слаху џелату, осуђиваху га на изгнанство, или га бацаху у затворе, убеђени да су учинили сву своју дужност поштедивши му живот. Не само да инстинктивна одвратност, ко.ју имају цивилизовани народи спрам смртне казне, чини од затвора полазну тачку