Бранич

БРОЈ 10.

Б Р А Н II Ч

СТР. 345.

тужбу поднели, као и да га осудн на плаћање парничних трошкова по овоме спору. У заштиту по истом спору позвади су се на Станичиног право-преносиоца Миливоја Марковића, који је се заштите примио и тражио, да суд туженога осуди на гглаћање ио тужби. Тужени Никодије у одговору на тужбу и на рочиштима навео је: да је он загатитнику Миливоју овај дуг исплатио, и тада о исплати истога дуга од њега узео признаннцу, а не спорни уговор, за који му је Миливоје казао, да га је изгубио: но, он је ову признаницу за време српско-турског рата, у 1876. години загубио, и тако сада нема писменог доказа о исплати спорног уговора — дуга — а заштитник знајући то, хоће у овој прилици, да се истим уговором неправедно користи. За доказ својих навода позвао је се на извесне сведоке, а поред тога поднео је и два оригинална писма заштитника Миливоја, из којих се види, да Миливоје поред осталога изложенога у овим писмима, моли свога брата Сретена, који живи у истом месту где и тужени, да се еастане са њим — туженим — и да га унита, „да ли је он — Никодије — исплатио дуг Миливоју, (али не именује који дуг), и да ли има квите о исплати дуга, јер се он не сећа, да му је Никодије овај дуг платио, пошто се исти датира од пре 20 год." — па је тражио, да се тужиоци од свога тражења као недоказаног одбију, и осуде на плаћање парничних трошкова по умерењу суда; наводећи даље, баш и кад би стајало, да овај дуг није исплаћен, да је сходно тач. ж. §. 928. грађ. законика застарио, па ни са тога разлога нема места овоме тражењу тужилаца. Првостепени суд расмотривши наводе обеју парничних страна нашао је, да је овај спор довољно извиђен, и да се може пресудити, на је услед тога пресудом својом од 11. Марта 1896. године Бр. 3863, досудио туженому Никодију допуну клетву на околност: да је имао квите заштитникове о исплати спорног дуга, и да је исте изгубио, — па да се тужиоци и заштитник од свога тражења као недоказаног одбију; — а ако се тужени не закуне, онда да плати дуг но тужби, прелазећи преко питања о застарелости, јер она не стоји. Ну, но жалби заштитника Миливоја, Касациони Суд својим решењем од 29. Априла 1(?96. год. Бр. 4659 поништио је предњу пресуду нрвог суда,с тога: „Кад тужена страна не оспорава. обвезу своју по поднетом уговору у тужби тужилачке стране, већ се само брани, да је она овај дуг иснлатила, позивајући се у доказ тога на сведоке,