Бранич

стр. 348.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 10.

Неправилне су за то, што ее §-ом 896. грађ. законика даје право дужнику, да кад исплати дуг своме повериоцу, може од њега тражити признаницу о иснлати дуга, на којој се мора тачно назначити, ко је дуг исплатио, коме, где и када, шта и колико; и ту признаницу треба да потппше или сам поверилац или његов законити пуномоћник, ако писати знају, а ако незнају, онда треба на таквој признаници да се потпишу два сведока, од којих један може и повериоца, односно његовог пуномоћника, потписати. Но, поред овога јасног права дужниковог §-ом 898. истог законика и самом повериоцу стављено је у дужност, кад му се дуг исплати, да своме дужнику врати дату му обвезу; — но ако би се брани.о тимс, да је ову негде забацио, и у време нсплате дуга не може да је нађе, или ју је изгубио, онда је дужан ово пред судом признати, који ће изгубљену обвезу сходно пронису §. 204. грађ. суд. пост. уништити, а дужнику издати признање о плаћеном дугу. Према изложеним правима дужниковим п дужностима повериочевим, ако дужник није добио признаницу о исплати дуга по поменутим законским прописима, али му је оригинална обвеза враћена, то је по §. 899. грађ. законика за њега потпун доказ, да је дуг но истој исплатио, а поверилац ако би противно тврдио, на њему лежи дужност, да по §. 178. грађ. судс. пост. и докаже то своје тврђење. Кад се изложено доведе у везу са прописом §. 194. грађ, судс. пост. као доцнијим законом, онда је Јасно, да се исплата или отплата облигације, докле је она у рукама новериочевим, доказује само признаницом, у којој се мора тачно — прецизно назначити поред наведенога у §. 896. грађ. законика и облигација као и сума у овој обележена; а ако је облигација у дужниковим рукама, онда се претноставља, да је дуг исплаћен. Кад овако ствар стоји, и кад је утврђено, да се оригинална обвеза налази у иовериочевом притежању, онда се дужник не може користити приватним писмима повериочевим, чија како Формална тако и материјална страна. ни издалека не одговарају изложеним прописима из грађанеког законика и поступка: а још мање се може користити сведоцима, јер се другом тач. §. 242. грађ. судс. пост. забрањује доказивати сведоцима противу или изван садржине писмене иснраве без обзира на вредност у истој означену. Према овоме први је суд иогрешно узео поменута писма опт. Миливоја као основ нодозрења из тач. 4. §. 121. гр. судс. пост., а тако исто ова писма не би могла послужити ни као но-