Бранич

стр. 349.

в р а н и ч

БРОЈ 10.

четак пиеменог доказа о плаћеном дугу по §. 245. пом. суд. пост. јер она немају ни Формалних ни материјалних елемената, који се траже за почетак иисменог доказа, па следствено томе исплату спорног дуга не доводе ни до вероватности. Нека ми је дозвољено да узгред намоменем и то, да се у овоме случају не бн могла применити ни изузећа побројана у §. 245. а. грађ. суде. пост. јер досадањпм исљеђењем учињеним но овоме делу, ни једно о тих изузећа није утврђено, па ни до вероватности доведено. Даље, погрешно је исти суд узео за основ подозрења противу опт. Миливоја казивање приватног тужиода и исказе заклотих сведока, као да је пред њима признао, да му је приватни тужилац спорни дуг исплатио — тач. 2. §.123. крив. судс. пост. са напред реченога о сведоцима, као и с тога, што ће се овом, да је назовем, опасном праксом за јавни кредит, користити и други дужнини иротиву својих поверилаца; — наћи ће два сведока, које Богу хвала данас није тешко наћи, који ће пред судом заклетвом нотврдити, да је извесни новерилац пред њима признао, како му је дужник исплатио сав дуг, али му обвезу није вратпо, за то што је исту у време исплате био загубио, а није му издао контра обвезу — признаницу — о плаћеном дугу, или му је и издао нризнаницу, но дужник наводи да ју је изгубио, као што је овде случај, и онда ће оригинална обвеза дужникова, која се налази у рукама повериочевим, као стварна гарантија да дуг није исплаћен, бити илузорна, а јавни кредит, који се и данас љуља као чамац на узбурканом мору, довешће се у нитање. Законодавац утврђујући овде изложена законска наређења, ставио је у дужност, како ономе који новац даје — повериоцу тако и ономе који га на услугу прима — дужнику — да обрате строгу пажњу на непријатне носледице, које би могле произаћи или од стране повериоца или дужника, од дана учињенот зајма — постанка обвезе — до дана коначне исплаге овога; — а који би пропустио озбиљно вршити проиисана му права и дужности у облигационом праву, тај ће по §. 14. гра1>. законика трнити непријатне последице, које произађу услед његове недовољне ггажње. У овоме конкретном случају приватном тужиоцу, као дужнику, била је дужност, да од повериоца узме признаницу, кад му је дуг исплатио, и ако ју је узео, као што и сам признаје, онда је ову требао да чува, кад зна, да се оригинална обвеза његова налази у повериочевом притежању; — па, кад је ово пропустио, онда по изложеноме мора дуг платити.