Бранич

стр . 326.

б р а н ii ч

број 10.

Петар је продао Павлу ствар, од које није био госнодар, али Павле није знао за ту околност. Државина је Павлова законска, али манљива но при свем том савесна. Петар је продао Павлу ствар туђу и Павле је знао да је туђа. Државина је тада Павлова законска и ако манљива, јер има и физичко држање, и воље, и пранног основа, али је државина свакако несавесна, јер је Павле знао за недостатак правног основа, продаје, који лежи у томе, што је Петар туђу ствар продао као своју. Даље Петар је као малолетан п]>одао ствар Павлу. Лг;о је Павле држао Петра за пунолетна, његова је државнна манљива али савесна; ако ли је знао да је Петар малолетан, његова је државина несавесна. Овако учи нравпа наука од Римљана до данас, а овако правило поставља и наш закон грађански у својим §§. 203. н 926 М доиста врло би тешко било помишљати не само нрема законском, него и према обичном појимању о савесности, онде савесну државину, где би се држалац бранио иросто тиме, што није знао иако зпкон паређујеСад према овоме лако кемо видети како стоји са савесношКу државине тужепога купда. Он држи ствар, он има воље да 'је држи као своју, дакле има законску државину, он има и правни основ (куповнпе), на коме је до државине дошао, али у томе правном основу има недостатк ", што је купио имање од лица (жене), које није било иравно саособно да. може иродати. Ако је кунац знао, да је продавка била у браку, кад је од ње куповао, био је без спора бесавестан купац, па тиме постао и несавестан држалац; ако ли куиац не би знао, да је продавка удата, он бн био савестан држалац. Но купац је знао, да је продавка удата, следствено је несавестан држалац, јер као што рекосмо, незнање недостатка у ирав пом оспову, које се на ираво односи , а не на дело, факт, не може дати места еавесној државини, а тај се недостатак у иезнању правног питања код купца садржн у томе, што није знао да се удата жена за време брака не може обвезати бсз одобрења мужевљева. Да пређемо сад на разлог Апелационог Суда, на основу кога је огласио државину тулсенога за савесну. Тај је разлог јединн, јединствени, кратак и јасан, али за удивлење погрешан. Суд је Апелациони у томе разлогу исказао само ову једну правну мисао: ко има исправу.