Бранич

стр. 372.

БРАНИЧ

БРОЈ 11.

везану за идеју в шсти а не за идеју јавне кпсе, као што би се могло, према овој немачкој подели, закључити. 1 ) У фрапцуском араву , несугласица постоји тамо где законодавац није одредио надлежну власт. То су извесни спорови у којима су у питању материјални интереси државе. Ако спор има за предмет какво државно добро иди какав уговор закључеи између државе, као нравног лица, и појединца (изузев угозоре који изузетно, по нарочитом законском наређењу, спадају у надлежност адмннистративнпх судова), и судови и пнсци сагласни су да за такве спорове не може бити компетентна ал[министративна влает већ судска. Исто тако ван дискусије су и спорови од носно пореза и других државних дажбина; нема сумње да је овде надлежна администрација, јер она разрезује и купи порез и остале дажбине не као правно лице већ као власт. Али сем ових, постоје још многи други случајеви у којима се тиче материјалних интереса државе и где је потребно знати која је власт надлежна. Неке од тих сдучајева законодавац је изречно ставио у компетенцију судова или администрације, и ако се местимице није строго придржавао оне разлике између државе као правног лица и државе као власти, и последица којима та разлика, у погледу нацлежности, води. 2 ) Несугласица постоји за остале нерегулисане случајеве. Касациони Суд сматра да држава, под резервом изузетака законом прецизираних, за своје новчане интересе потпада под јурисдикцију грађанских судова, док Државни Савет напротив налази да је ту административна власт надлежна. 3 ) По трећој доктрини, коју бране писци од ауторитета треба претходно извидети да ли је држава у улози иравнога лица или власти, па према томе решити која ће власт бити иадлежна Нарочито се дискутује о тужбама за накнаду штете. По јуриспруденцији грађанских судова, право на накнаду штете регулисано је приватним законима, те су по томе ови судови надлежни и за спорове о накнади штете у којима је држава као тужена 1) В. кОд ЉаСеМеге, ор сН. 4. I р. 34 а 44 административну организацпју Немачке (А11ета§пе — Т|е§181аУоп ?е<1ега1е). з) „Тако, односно епорова у којима се држава јавља кач поверилац, у законодавсму преовдађује та идеја да држава наје обавезна тужити еуду своје дужнике ради наплате својих примања". Бисгосд, ор. сИ. 1 II, р. 264. з) Бе Тпђипа! (1ез СопННа санкционисао Је ову јуриспрудевцију.