Бранич

ст1>. 364.

Б Р А Н И Ч

Врој 11.

30. У државама код којих постоје административни судови неопходно је нужно определити карактер адмипистративног саорп. Јер тиме што смо казали да један такав спор не може решавати судска, власт нисмо иишта постигли, ако не укажемо на знаке по којима ћемо распознати административни снор од обичног, из судске компетенције. Тек на тај начин имаћемо могућности да у датом конкретном случају одредимо надлежну власт. Повући паралелу између обнчног и административног спора није ни мало лака ствар. Између неоумњивих случајева с једне и с друге стране наилазимо на случајеве којимаје тешко определити природу: они се често у иодједнакој мери приближују и обичним и административним сиоровима, тако да смо у иедоумици где да их кдасирамо. Отуда она разноликост, у многим иитањима, код судских одлука, као и код правних аутора у земљама где су питања ове врсте више обраћена. Ми ћемо се постарати да о овоме изнесемо бар елементарне појмове. пошто пам сам обим ове расправе не допушта да ствар детаљније издожимо. Нарочито ћемо се придржавати оних резултата који су у француској јурисируденцији н нравној литератури иостигнути, јер се тамо највише и најисцрпније претреса питање о подели судске и административне власти, поделе којој је у Француској најшира примена дата. У прошлом чланку ми смо административни спор окарактерисали као сукоб између права појединаца и права државе. А.ш пе треба мислити — примедба коју смо и раније учинили — да је административни спор сваки онај спор у коме су појединцн и држава заинтересовани. Ако се ова карактеристика надази у сваком административпом спору, не треба отуда извести тај закључак да је сваки спор у коме се она налази административни Природа спора у коме држава игра улогу једног парничара зависи од својства у коме она води спор. Учинивиш ту основну опсервацију, да објаснимо у ком случају имамо административни спор. 31. Прв •: Држава као м г урално лице. Права државе као моралног лица не разликују се од нрава поједицаца. Разуме се да, због саме разлике у природи моралних и физичкнх лица, држава не може бити сопственик свих оних ирава која појединцима могу припадати. Извесна права условљена су самом егзистенцијом физичких лица,