Бранич

стр. 412.

б р а н и ч

број 12

заједницама људским, и код свију без разлике народа и нових и старих. 0 њему се говори и у Св. Писму, као о установи веК- старој и иознатој. У њему се већ — Св. Писму — прокламује, и као аравило ирописује , нласт и сила мужа над женом, речима „8нђ уш ро^евШе епе" т. ј. жена да је млађа, и да се боји свога мужа. У њему се помиње и то, како су синови Јаковљеви продали тр'говцима — дали у ропство — свога брата Јосифа, а ови га опет даље препродали. . Па одкуда је, и како, постала ова тако стара и општа установа? Је ли она Богом дана и лежи ли у самој природи људској, као што су се то трудили да докажу чак и некн аутори најновијег доба, или је она резултат нечега другог? Махом се узима, а тако и јесте, да је ропству праизвор егоистичка — саможива — природа људска; затим породица, рат. ро^ење у ропству и трговина; а за овима долазе и други споредни узроци, као: презадуженост, својевољно од]шцање слободе, и најзад, осуда за учињене злочине. Врло је чудновата ствар, да се у староме веку, када је ропство у највећем јеку било, и милионе и милионе л.уди гњавило и испод животиња стављало, нпје нашао ни један од толиких светлих умова класичног доба , који би свој глас против њега подигао. Све што су славни философи, правници и законодавци старога цивилизованог света односно ропства чинили, било је то, да га само колико толико ублаже. Тек појавом Спаситеља света, ропству је осечно и јасно изречена смртна пресуда и пропаст, речима : „ Сви су људи равни и браЛа међц с бом ". „Не чини другоме гато ниси рад да и теби чине". На тој основи и начелу, а тек на измаку оамнајсстог века , ропство је нашло своје нове, велике и неуморне противнике у философима и публицистима, који су били весници велике Француске Револуције, који су његову коначну пропаст припремили и ускорили, нрогласивши, :на основу еванђеља, за све и свакога потпуну једиак >ст, братство и слободу\ што је у неколико ма не тако јасно и осечно исказано и у старом завету, и код еврејских шророка.