Бранич

стр. 548

б р а н и ч

број 16.

саучесницима, јер сматра да само дело више не постоји. Истина, она може бити дата и услонно и садржавати нека ограничења милости; али та ограничења морају бити изреком наведена, а при томе треба имати добро на уму,. да се амнестија, која би многа лида искључила из милости, може лако изметнути у противуставно угупшвање појсдиних кривичних дела. Пошто се милост не даје из личне наклоности, него из основа више правичности и у јавном интересу, то се ње, као и застарелости, не може одреКи. Ово важи и за оне случаје, кад амнестија обухвата и обустављање већ отпочетих истрага. У таквим случајима истина могао би окривљени желити, да се настави истрага, ако би се надати могао, да набави доказе за своју невиност. Али свако продужење истраге било би у опреци са бићем и смером амнестије, јер са датом амнестијом злочин правно престаје, као и с тога, што амнестија може своју задаћу, да опет успостави мир ме]_>у раздвојеним странкама и да баци непровидну копрену на прошлост, само онда постићи, ако се у целој ствари ништа даље не ради. 1 ) Ако је акт помиловања нејасан, то се тумачење његово мора тражити код помиловача 2 )Помиловање министара у толико је искључено, у колико би се тиме поништило основно начело министарске одговорности. 3 ) Са великом штедњом треба вршити право помиловања код оних злочина, који се — као нарочито увреде и приватне клевете — казне поглавито у интересу уврећеног приватног лица. Увређени нарочито код увреде части, има права на задовољење, што му се даје каж-

1) Норвениш устав наиротив наређује: „Злочинац може ћирати, хоћс ли примити Краљеву милост, или Ј^е ее подвргнуги доеуђеној му казни."

2 ) Као привилегија морало би се помилов:\н,е туначиги у ужем смиелу, Јер ргт]е§1а аип^ 8(;пс4ае Јп1егрге4оНоп18. Противни захтев изрич^ се реченицом : т с1и1)1о тМив. Пајпростији је излаз из ове дилеме, да се код самог помиловача упига за смисао укчза о помпловању, Ако судови еами могу отклонити сумљу, то се љихова надлежност не може порећи. Алн оии немају права, да нарочити акт еуверености но својнј вцљи нроширују или сужавају-

3 ) Чл. 2-4. срнеког закона о миниетарској одговорности од 21 X. 1870. глаеи: „Краљ не може никад еире.чавати оитужен.е миниетра, нити у случају осуде употребити право помиловаља, осим ако би му скупштина то пред дожила". (Преводид.)