Бранич

стр. 782.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 22.

опљачкују га и однесу 300. дуката и четири цванцика, што је носио од проданих кожа свог газде Манојла Јевтановића из Сарајева; затим га баце у Саву, и побегну. Јована пронађу уапсе и осуде. Рјешеније. „Сматрајући дакле Суд Народњи важност преступленнја богомерзског убице Јована Петровића, који је невином Тодору, без и најмањег датог му повода живот отузео, и као скота немилосердно батином у главу ударио, и одузевши новце у Саву га бацио, рјешава: да се тодоров убица Јован ПетровиК донде шибом казни, док у мученију дух свој не исиусти; иотом, кад ве& мртав буде, труи његов на коло за углед н'чроду, и на сњеденије итицам, да се иостави. 22. Маја 1830. Бр 6. у Крагујевцу". Потврђено одлуком књаза Милоша од 28. Маја 1830. Бр. 822. -X•к * < У римско-византиским законима, налазимо смртну казну у овим облицима: распеће на крсту, черечење, ударање на точак, спаљивање, вешање, сечење, главе, тровање, бацање у провале или дивл>им зверовима, затрпавање камењем, дављење у води. У Винодолском закону, најстаријем правном споменику на словенском југу, смртна је казна предвиђена само за два случаја — тровање и паљевину; но и тада оиа долази као замена новчане казне, кад осуђеник није у стању да је плати. У старо-српском праву, као изузетак смртна је казна ограничена на неколике случајеве квалификованих кривица: издају земље и буну иротив величанства; нападај на цркве или манастире; убиство родитеља браће и сестара, свог чеда, и свештеника или калуђера; паљевинаре; лоаове и разбојннке; и оне ко.ји праве лажне новце. Све остале кривице, и сама приватна убиства, потицала ма из каквих побуда, зависиле су од приватне тужбе; и изравнаваие су грађанском накнадом, и глобом која је припадала судијама односно државној каси. У четрнаестом веку, покушавала је Дубровачка општина, да се уведе и у српској држави смртна казна и за обична убиства; али је предлог одбио српски краљ Стефан Милутин категоричком изјавом: да он не Ае иролевати крв својих људи, но остаје на старим обичајима.