Бранич

стр. 806.

б р а н и ч

врој 22.

посматра једино са гледишта права појединаца, узима карактер политичкога питања најтеже врсте. С једне стране, нема сумње да се појединду мора загарантовати право на накнаду штете, ако је какав административни орган, у отправљању својих званичних послова, повредио неко његово право. С друге стране, пак, настаје питање: како се ово право оштете може сложити са начелом поделе и узајамне независности судске и административне власти. Јер. спорове око накнаде штете расправљају обични, грађански судови, што значи да они имају да цене законитост радње која је штету изазвала 1 ), како би се могло знати да ли тужиоцу припада право на накваду штете. Према овоме, кад се појединци на ово право могу позвати и у својим односима са влашћу, и кад питање о оштети има и у овом случају суд да расправи, онда се, логично, мора овоме признати право да се уиушта у оцену онога поетулка административне власти који је дао повода спору, мора јој се признати право да цени законитосг тога поступка и да ва основу те оцене реши и главио питање, о оправданости тражбе тужиоца. А кад се судској власти да такво право, њој је у исти мах пружена могућност да поделу између ње и административне власти, у границама сличних спорова, поништи, а са њом и независност органа те власти. Имајући право да административне радње, које ће у многим приликама бити примена каквог административног закона, огласи за неважеће, за то што налази да оне нису на закону основане. судска власт, употребом таквога права, улази. истина индиректно али ипак не мање очигледно, у атрибуције административне властИ, запостављајући на тај начин и начело њихове одвојености и њихове респективне слободе. Ј1ако се увиђа да ово право судске власти води штетнпм последицама. На првом месту административни органи изложени су материјалној одговорности и тамо где ове не треба да буде. Суд може њпх осудити на накнаду штете једино за неправилну примену закона, и ако би ова неправилност долазила због самог тумачења закона. Уз-

1) „Да буде одговорноети, треба да учињено дело није доиуштено. Недопуштено дело, то је повреда неправедно нанесена праву другога; тоје (1атпит тјипа <Шит... дио<1 ноп јиге Сис4ит е»4, 1(1 е»1 соп4га јиа" <1>ето1от1)е, ор. с!1. 1. VIII, р. 571. Б.).