Бранич

стр. 848.

б р а н и ч

врој 23.

дисциплинарним затвором грађане, који су под војном дисциплином 1 ). У свима овим сдучајима, администрација је надлежна да предузима мере којима ће појединце приморати, да се по тим административним законима управљају. Али, ако администрација изађе из круга своје надлежности, ако она н. пр. стаје на пут образовању и функционисању грађанских и трговачких удружења, која су потпуно слободна, или ако затвори једну слободну радњу — у тим случајима администрација је повредила једно право појединца, које не проистиче из административнога закона, већ из устава или из приватнога права, она је изашла из круга своје наддежности, и суд коме је оштећени појединац тужио административног чиновника једини има да цени и квалификује његову радњу. Појмљиво је, дакле, да ће се често изродити питање, да ли је у конкретном случају администрација била надлежна 2 ).

1) БаЈегпеге, ор. ш1, I. I, р. 480 е(; 481. 2) Питања ове врсте искрсла су у Француској 1880. год., псводом растурања версквх удружеља, која нису била одобрена. Декрети од 29. марта 1880., оснивајући се на мвесним ваконима, донесеним у време Револуције, сматрали су, да верска удружења долаве у ону врсту удружења, аа која је потребно одобрење власти. Кад су та удружења тужила преФекте који су иввршили декрете од 29. марта судовима, ови су се ставил1г на са свим друго гледиште, и увели да верска удружења долазе у категорију оних удружења, 8а која није потребно никакво одобрење. Суд за сукобе, пред који је питање ивнесено, решио је ствар у корист администрације. Да напоменемо, да је питање ово било од политичкога значаја. Републиканска влада (миниитарство ■\Уа<1(1т§1оп-ово) била је ступила у борбу са клерикалском странком. Кад је Сенат одбацио чл. 7. закона о вишој настави (он је гласио: „нико не може држати никакав јавни или приватни аавод, ма кога рода он био, нити у њему давати наставу, ако само припада каквом верском удружењу неодобреном") вотиран од Еоморе, онда је влада приступила систему борбе помоћу декрета. Не тврди-ло, да је Суд за с укобе ишао на то, да својом јуриспруденцијом потпомогне владину политику, али, кад се има на уму састав тога Суда, влада је имала начина да на њега утиче у своју корист. В. БаГеггшге, ор. сН., 1 I. р. 482 е*. зит; ЈЈисгос^, ор. сИ., 1 П, р. 713; Магесћа1, НЈа1о1ге соп4ешрогаше Зе 1789 а поа јоигз, 4. I, р. 167. Ако је, пак, административпи орган био само релативно ненадлежан, случај је други и судска власт није више у истом положају. Претпоставка' је да је тужени чиновник применио један закон из надлежности административне власти, али ве ив евоје сонетвене надлежности. На ову ненадлежност не могу се применити правила која важе 8а уставну ненадлежност, то јеет кад је дотични чиновник изашао из атрибуција не само својих већ и саме административне власти. ( •