Бранич

стр. 856.

браеич

број 23.

у званичном већ у приватном животу. Као год што се за судију не би могло рећи да је био у вршењу своје званичне дужности, ако би узео у руке какав административни посао, н.пр. ако би купио порез, исто тако ни административни чиновник не би био у званичној дужности, ако би се, рецимо, упустио у расправљање каквог кривичног снора за који је само судска власт надлежна. Осим тога, ако се овакав смисао не би дао пропису чл. 110. ал. 2. Устава, читава наређења овога као и инвесних закона губе сваку важност. Зашто је Устав одвојио судску власт од управне и дао јој независност? Зато да би она била гарантија приватних права, оних права која су им зајемчена законима из категорије прива»нога права, као и да би појединци у њој нашли заштите и за извесна права која су им Уставом зајемчена (чл. 2 Г 34. 1 ). Уставотворац је сматрао да би сва та права пој* динаца била илузорна, када се одбрана њихова не би ставила у дужност једној независној власти. Претпоставимо ли сада да је, за случај да административни чиновник поништи какво право појединца које има свога извора у Уставу или у приватном праву, потребно претходно одобрење административне власти, па да оштећени појединац може тог чиновника тужити суду за накнаду штете, лако ћемо се убедити да би Устав на тај начин једном руком одузео оно што је другом дао, и да би, у таквом систему, сва ирава појединаца зависила од милости административне власти, дакле баш оне власти у којој Устав није имао поверења. кад је имао да реши питање о гарантији права појединаца. Он би тако инлиректно начинио илузорном заштиту коју треба судска вдаст да д& и ради које је ова и установљена, јер би за административну власт створио могућност да наша права сведе на чисто теориска правила, не допуштајући нам да можемо тужити суду виновника нашега оштећења. Ми не одричемо да је Устав од 1869. ишао на то да управноЈ власти створи претежан положај у држави; то се види из многих његових одредаба. Али никако се не може узети да је он циљао и на то да управној власти д& јвш и ту моћ — у осталом непотребну за одржање

1) Нрава која појединцима припадају на основу административних аажона гарантује овима власт која те ваконе иавршује, административна.