Бранич

врој 23.

б р а н и ч

стр . 857.

преоондерантног положаја њеног — да правима појединаца по својој вољи прибави или не важност. То би значило у основи подсећи начело поделе између судске и административне власти; јер на што то начело, кад примена његова зависи од ове последње. То би значило да је Устав наш завео свега две власти у држави: законодавну и унравну, или, тачније, само једну, управну; јер и законодавна власт губи свој практични значај, кад њене одлуке могу да остану без примене, а могу да остану без примене с тога, што се судска власт која ову треба да им обезбеди ставља у покрет по вољи управне власти, оне исте чији су органи запоставили одлуке законодавца. 58. Таква би била последица, и логична и нужна, ако би се чл. 110. ал. 2. Устава тумачио са тим пространством, да је одобрење управне власти потребно и онда, када чиновник изађе из круга своје уставне надлежности и уђе у делокруг законодавне или судске власти. Ми не можемо да појмимо да је уставотворац могао имати тај циљ. Што је он хтео овом одредбом, то је: да у једном специјалном случају очува ноделу између судова и администрације. Никако се не може узети да је намера његова била да заклони чиновнике од одговорности, да им створи у држави изузетан положај. Да ова одредба нема тај задатак, види се отуда што је закон прогласио једино судску власт за »надлежну, да реши о потреби претходнога одобрења. Па и у претпоставци да се изрази: „званична дужност" односе на сваку радњу чиновника као власти, без обзира да ли је он за њу био по Уставу надлел«ан, судска власт једина решава о потреби одобрења, према томе да ли је дотично лице тужено као привачно или као званично лице, — питање које, због својих практичних тешкоћа, ствара судској власти могућност да чиновника узме на одговор и без одобрења управне власти, а да тај поступак оправда тим разлогом. да се пропис о претходном одобрењу не ?ћче конкретног случаја који је предмет спора. Друга би ствар била. да је Устав усвојио установу суда за сукобе, коме би се тужени чиновник могао жалити за случај да судска власт не води рачуна о његовој прерогативи, нли да је у опште прописао начин на који би се могло стати на пут самовољи судске власти. Кад се, дакле, оваквим законодавством какво је наше, не постиже