Бранич

стр. 2.

б р а н ii ч

број 1.

Правничка кљижевност у првоме је реду позвана да прати развој државнога живота. Она је то код нас у знатној мери и вршила, и са правом може се рећи, да по броју и по каквоћи заузима међу српском стручном књижевношћу најугледније место. Разуме се по себи, да је правничка књижевност тим плоднија, тим богатија, што је јачи државни агенс, који је покреће и ствара. Пример нам је непобитни за то непрегледна маса књижевних производа, систематских учбеника и најразноврснијих монограФија, које су угледале света услед новог немачког грађанског законика. Свега тога не би било, да није публикован сам законик. У таквом неоспорном конексу стоји дакле законодавство, као државна радња, и књижевност, као радња појединда. И ако се минула година може сматрати као веома плодна за наше законодавство, ипак правна област, нарочито материјално и Формално приватно-правно законодавство, које већ годинама очекује на реФорму, остало је необрађено и неунапређено — са веома малим изузетком. Последице тога Факта неминовне су и у правничкој књижевности. Спољног повода, да пређе границе обичног размера, није било за њу у прошлој години. Па ипак са радошћу можемо указати на нове тековине у правничкој књижевности у 1898. годинп. На прво место долази ремек-дело новога законодавства у слободним српским државама на Балкану „Имовински Законик за Црну Гору", који је неуморним трудом правника-првака на словенскоме југу, Д-ра В. Богишића, угледао света у другом попуњеном издању. Као и прва појава овога законпка, тако је и ново издање поздрављено с одушевљењем и радошћу не само у нашој, него и у страној књижевности. Достојно томе великоме делу придружује се Стојана Новаковића ново издање „Законика СтеФана Душана Цара Српског", са богатим књижевним, историским и правним материјалом, а сређено и израђено тако, да је заиста најугледнији правна споменик, не само српске него и целе словенске правничке литературе. Поред тих дела, којима би се дичила и књижевност великих народа, имамо са хвалом и признањем да споменемо Гл. Гершића „Данашње дипломатско и консуларно право", Ривијерове „Основе Међународног Права"