Бранич

стр. 38.

в р а н и ч

врој 1.

оној девизи нове школе: „боље је сачувати него казнити". Ну сама предохрана не би била за себе довољна. Искуство из живота сведочи, да је било кривичности у овим или оним облицима у сва времена и у свих народа, стајали они на коме му драго ступњу образованости. Раније су замишљали, да кривичности може нестати с поправком друштвенога уређења. Сада су такве поставке, пошто је већ изучавање Фактор& у кривичности далеко унапред одмакло, праве утопије, а ево зашто. Поправка друштвенога уређења, као дело човечијих руку, има својих граница. Оно не може достићи до такве усавршености, да садашња организација људскога друштва не остави никаквих трагова; а само би у овоме случају нестало Фактора који рађају кривичност. Друго, осим социјалних има још и космичких и антрополошких Фактора, који могу само посредно утицати на поправку друштвенога уређења. Тежити да се измени преступност, наравно, могућно је, али се не може сасвим уништити. И због тога ће бити преступности што се човечанство не може скројити по једном идеалном калупу, оно ће увек бити састављено од шарене масе лица с разноврсним страстима и свакојаким особинама и манама у психофизиолошкој организацији. Немогућно је, т. ј. уништити личне Факторе, и с тога ће бити кривичности све докле људи буду људима, а не анђелима. Нова школа у кривичном праву, заузимајући се за најширу систему мера за отклоњавање зла, не затвара очију пред стварношћу, и не мисли, да би се на тим мерама могло остати и да се не би прибегавало кажњивим мерама. Она признаје да су казне потребне и неизбежне, али се потпуно разликује гледиштем на суштину и на организацију њихову.

(Свршиће ое)