Бранич

стр. 112.

БРАННЧ

БРОЈ 3.

патија (Ас1ат 8тНћ); или на објективним приндииима, као што су : општи категорички импсратив (Кап^), у колико су истинити, налазе се у нринципу, којп је мало час изложен. Розмини (Козхшш), који за основицу моралних дужности поставља практично нризнање бића, проширује и сувише СФеру морала, ради врло општег и неодређеног нојма о бићу. §• 5. Од истог стабла гранају се морални односи и правна правила. Први обухватају унутарње смерове живота у којима се испољава људска природа и објашњавају у коме се облику делања могу подударати са унутарњом природом савести. Други утврђују спољне услове под којпма је могуће постигнути означене смерове. Право је елемеиат реда, и оно је меродавно за спољно деловање; но оно потпомаже, за свој део, остварење циљева моралних у томе, што су то и снољни циљеви, који се имају постићи нрема правном иоретку. У множини односа, који потичу из заједнице друштвене, човек може радити онако како то нрописују морални циљеви, или нротивно томе ; с тога се нравно правило јављау облику забране или наредбе: са забраном^се сузбијају радње којима се поменути циљеви обарају, са наредбом се налажу оне радње које су потребне ради њиховог испуњења. Ради таквог задатка праву се даје иринудна мо(1. помоћу које оно отклања сметње и стаје на пут томе, да самовоља појединаца може вређати утврђени поредак спољних односа. Но не треба сматрати принуду као нешто што није у по.јму права, што му је туђе, што му је додато ради одбране његових прописа, јер и принуда потиче из оног извора из кога и право. Другим речима принуда је енергија својствена праву, којеради свога остварења црпи из себе самога потребну снагу, да потчини вољу која му се не покорава и да тиме обезбеди опстанак и морално развиће људи. На тај начин правна принуда, којој је повод постанка у моралу, нема у себи ничег што би је изравнало са слепом и бруталном силом, већ, напротив, у њој се одржава оно достојанство и умереност, која јој пристоји према смеру коме служи. 1 ) Правне норме, правила, или су прецептивни (наредбе) или проибитивни (забране), т.ј. свака норма, правило, увек садржава у себи неку зановест у облику одобравања или негације. (Лс. с!е 1е§. 1, 12,18 : ^ех ез( гес1а гапот ш 1 јчп Л о

*) Испор. Јћеппсј Т)е,г Нмеск гт ЕесМе. ^егр^Гс/ 1877. 1.238 и даље. А. Мегке1, КесМ ипв, Мас1г1у Јаћгћисћ Шг Сге8е1;г§ећиц§, Уег^аНип® п. Уо1к8упг1асћ;Ш. V. БеЈрг^. "1881.