Бранич

стр. 180.

бранич

број 4.

Исказ свсдока Неше Јемуовића ни у колико не мења наше мњеље о абнорним појавамау радњама Глишиним. На против, ми из речи Нешиних: „Глишо! ти уби човека, шта то радиш"?!.. и речи Глишиних: „и ако 1>у га"!... изводимо закључак да је Глиша тада био у једном веома емотивном, и ако ничим стварним неоправданом, ужасно раздраженом душевном стању, у коме није било никаквих умесних мотива, никаквих разлога, да тако ужасно дело не уради, него где је болесна машта његова сву његову моћ расуђивања свела на једну злокобну мисао и на 4 речи, које ту мисао изражују: „и ако &у га"!... Што сведок Неша није „ириметио" да је Г. тада био у „несвесном стању", то за нас ништа не мења ствар, јер ми под „несвесним стањима" разумемо много шта што сведок Неша можда за „несвесно" не сматра, будући он под „несвесношћу" вероватно сматра само тешка, апсолутно „бесвесна" душевна стања, где је извесно лице лишено свију видних душевних радња, као н. пр. у тешким епилептичким наступима, која се одликују апсолутном бесвесношћу. Што се Глиша „разјарио", „уздивљао" и „узиграо", кад се у -оној тучи са Илијом, по левој руци својом секиром посекао, један је од доказа, у како се лабилном, емотивном стању тада налазио. У место да се тргне, да себи помоћи тра,жи, да се уплаши и од своје и од туђе крви, он „кидише жешће", и „удара Илију како је стигао"!.... Он је услед тога чак у таку „јароет"' дошао, да од „силне раздражености и љутине не зна шта је било у томе њиховом гушању." Од не малог значаја јесу речи сведока Милосава Бељаковића, и ако шурака Глишиног, да је Глишу био узео „ук, бес", да „аче, виче", и да јестога онога дана, пре но што је Илија ногинуо, ишао у оп. суд, да то властијави, и моли да се Г. склони, да не учини какво зло. Искази Глишини, и на саслушањима и код нас у болници: „мени се чини да сам и телесно и душевно потпуно здрав" иду само у прилог тога, да он није свестан свога правога стања. То је његово сумарно мњење о његовој свести. Али, да тако у истини нестоји, како он о себи мисли, него да је са свим супротно ; види се из речи његових које је исказао кад је почео да прича о себи и својим субјективним осећајима из прошлости и садашњости: да је имао и да има сшрах да ће га ко убити, упалити, покрасти, и. т д. Та појава, да неко вели за себе дани]'е луд, него паметан а да истога часа почне причати са: г али...; то и то опажам на