Бранич

стр. 148.

б р а н и ч

број 4.

....Брат ми Пеко пође вратима. Ја потрчим за њим, извадим нож, и закољем га. ...Не зиам, зашто сам то учинио. Кад ће он мене да убије, боље ја њега. Не знам зашто да ме убије. Нисмо се завађали ни о чем. ...И пушку сам напунио пре подне. Чувам се од људи, који долазе ту у нашу казаницу, да ме убију. Долазили су и пре подне. Не знам зашто хоће да ме убију. ...И пушком сам хтео да убијем брата. Не знам, зашто нисам то учинио пушком, него ножем. ...Нисам пре никад мислио, да убијем брата. Ко је то мислио, да га Бог убије! Два дана по убиству, срески начелник јавља окружном начелству, да је Младен постао сасвим немиран. Хтео је да скочи у бунар; покушавао је да убије у апсани каменом једног Циганина, али су му стали на пут остали притвореници. У извешћу Главног Санитетског Савета од 23. Августа 1889. изјављено је следеће мњење: „У ранијој лекарској оцени, која наводи као врсте душевне поремећености меланхолију, хииоконцрију, еиилеишички исихос, нпје поменута најглавнија њихова категорија. То је лудило гањања (УеНо!«Т1 п-АУаЈ 1 п, ДеНгшш регвеси1,10П18), под упливом којега, најчешће се дешавају најневероватнији злочини... Извиђене околности јасно карактеришу у овом делу то стање обољења, које често остаје непримећено све донде, докле га не обелодани и не открије сам злочин. У тој болести људи обично уобразе, да их све неко гони, са намером да их убије, отрује или удави, или да им учини ма какво зло. Под утисцима тих идеа, они често чине злочин •— убију кога, или сами себи одузму живот. По ислеђеним околноетима вероватно је, да је и Младен био гоњен идеама, да му неко ради о глави; и зато Главни Санитетски Савет доноси закључак: да је Младен у времену дела био неурачуњив, јер као дугиевно болесшан није расиолагао слободном вољом. и На основу тога мњења, другом пресудом Апелационог Суда од 30. Септембра 1889. № 1701. Младен је за убиство брата, оелобођен казне као некрив. То је одобрио и Касациони Суд решењем од 9. Нов. 1889. № 4185.