Бранич

врој 4.

в р а н и ч

стр . 149.

Следећим примером износимо један тежи случај разликовања душевног стања оптуженикова. Чинило се по податцима истраге, да суд има посла са симулантом. Димитрије Стојиљковић трговац из Ниша, 4. Јула 1888. године, по повратку из Београда, са ножем од два реза који је узео из асталске Фиоке, удари своју жену Васку, једаред у трбух у кухињи, а други пут, стигавши је на улицгт, у леђа, од којега убода Васка умре сутра дан. Код иследне власти признао је дело. Правда се, да га је учинио у зловољи, што га жена није услуживала као мужа кроз цео брачни живот, па ни онда кад је био слаб; док на против, имао је код брата бољих понуда и веће услуге. Не каје се, јер му је живот са убијеном био горак. Код суда је одговарао, да се не сећа дела; и да га је морао извршитп у поремећеном душевном стању. Пресудом првостепеног нишког суда осуђен је на 20 година робије у тешком окову, за хотимично убиство са предумишљајем. Апелационом пресудом би ослобођен од сваке казне као невин, јер је лекарским мњењем било утврђено: да је дело извршено у сшању хииохондричне меланхолије, која, као душевна болесш, искључује урачуњивосш. Пред сами моменат убиства, оптужени је удалио сестру из куће. По извршењу дела, затворио се у суседову кућу, бојиће се освете женине родбине. Иде сам у полицију и прича догађај у појединости. У исто време, кад се код суда брани, да не зна ништа о убиству, у притвору се понаша мирно, и разговара се са притвореницима као сваки разуман човек. Врине о својој имаовини; закључује уговор са извесним сведоком о продаји пића; распитује за казну која га може постићи за учињено дело; на суду даје објашњења о околностима, у којима га власт ничим не терети; а теретећа питања оставља без одговора, или их упућује на свог браниоца. Та противност између речи и дела, као оправдана основа дубљем испитивању сумњивог стања, руководила је Касациони Суд, да уништи поменуту Апелациону пресуду, и нареди дослеђење. Нађено је за потребно да сс о душевном стању оптуженика ире догађаја , саслушају лекари у Београду и Земуну, којима је он одлазио ради лечења; и да се лекарски понова констатује, да ли је могуКе да човек који учини дело у бесвесном стању, ирича