Бранич

стр . 328.

в р а н и ч

врој 7.

може бити говора о оној тачној и строгој „диоби власти" у смислу унутарњег државног нрава. На пољу међународне администрације нримјећује се у пошљедње вријеме једна веома лијепа појава. Та се појава састоји у томе, што данашње државе, услијед све јаче културне солидарности и заједничкијех саобраКајнијех интереса, очевидно прилазе томе, да на мјесто одјелите административне радње поједине државе, стане једна заједничка међународна организација администрације за извјесне нослове и односе опште интернационалне природе. Свака држава има извјесне административне задатке, и то: прво, што се тиче физичког живота и опстанка народа; друго, у погледу његовог умног развића и треће, што се тиче економнијех потреба народа и њиховијех међусобнијех односа. Сви међународни односи могу се подијелити у двије главне групе: у једној државни или политички погледи и циљеви претежу и превлађују плд социјалнијема: у другој друштвени интереси имају превагу. У колико је ова подјела основана, у толико она мора да се примијени и да утиче и на област међународне администрације. Административнп задаци могу се, према томе, подијелити у двије врсте: 1. у чисшо иолишичке и 2. у другишвене или социјално-кулшурне. Разни органи међународне администрације могуда се подијеле у двије главне групе: 1. у сталне, редовне, и 2. у иривремене, за специјалне случајеве одређене. У сталне, редовне извршне органе спадају иосланици (дипломатски агенти) и консули, а као централни орган заруковођење међународнијех административнијех послова минисшарсшво сиољнијех иослова. У пролазне или привремене органе увршћују се сви могући опуномоћеници, којијема се повјерава какав нарочити међународно-административни задатак. 0 свему овоме Гершић расправља опширно и основано. Да оправда ту своју опширност, вели (стр. 55.): „Мислимо да је то разлагање било потребно и корисно тијем прије, што смо тиме додирнули и изближе промотрили један предмет и један ред појава, о којему је до сада у већини, иначе веома цијењенијех и признатијех дјела о међународном праву, било веома мало помена и говора." 2. Прва глава првог дијела, гдје су опште напомене, подијељенаје опет у три мања поглавља: право представљања (репрезентације) као основно право сваке државе, дипломате и ди-