Бранич

број 7.

б р а н и ч

стр . 329.

пломација, дипломатско право; кратак преглед историјскога развића дипломатског права; литература дипломатског права. Да против изречиог мишљења многијех уваженијех научника међународног права докаже, како је право представљања основно право сваке државе, Гершић опширно брани то своје мишљење. „Цолазећи од идеје међународне заједнице", завршава своја истраживања (стр. 94.), „као највишег објективнОг принципа, и схватајући право спољнога представљања, а специјално право носланства, као логички саставак и израз основног права на међусобни саобраћај, ми ни часа не можемо бити у сумњи и забуни о прецизном и логички изведеном обиљежавању тог права. Ми смо га, према томе, већ обиљежили као основно право, коме несумњиво мора одговарати једна основна дужност од стране свијех држава, које су у међународној заједници." Шта више, Гершић, својом леденом логиком, долази и до закључка, да „и сами они писци, који, бојећи се да се не огријеше о начело суверенитета, не признају поменуту дужност и обвезу, ипак на крају крајева, околишећи и увијено, приморани логиком саме ствари, морадоше најзад признати такву дужност, кад одржавање дипломатскога саобраћаја обиљежише као иогодбу за члансшво у међународној заједници." (стр. 95.). Ријечи дииломаша и дииломација новијега су поријекла. Ти су се називи почели употребљавати код европскијех дворова тек при крају прошлог вијека. Саме те двије ријечи, по себи, у науци се де®инишу према њиховом правом значењу. „Дипломација је наука и вјешшина међународно-правног заступања и интернационалног саобраћаја држава." Тај израз употребљава се и онда, кад хоће да се означи скуп дипломатскијех органа илн агената извјесне државе, а тако исто и начин представљања и дипломатске акције државе. Ријечју дииломација означава се и дипломатска каријера, као нпр. кад се говори како се неко „одао или посветио дипломацији." Назив дииломаша даје се онијем лицима, којијемаје повјерена извјесна дипломатска мисија или Функција, тако вели ПрадијеФодере. Али таква деФиницпја не свиђа се Гершићу. Казујетоме разлоге, па најпосле вели: „Само се они органи државни, који се увршћују у ред дипломата и дипломатскијех лица у техничком смислу, могу сматрати као снабдјевени трајнијем и јасно обиљеженијем правима и дужностима, које сачињавају нарочито предмет и садржину дипломатског права." А под дииломашскијем иравом, у објективном смислу, писац разумијева (стр. 100.) „скуп онијех међународно-правнијех прописа и одредаба, које