Бранич

стр . 402.

б р а н и ч

број 9.

а) За све предмете, који се проценити не могу. б) За процениме предмете непокретности, која вреди више од 100 дин. и друге спорове, који прелазе суму од 200 динара и т. д." И тако кад је јасно: да предмет спора није само главно тражење, већ сва тражена сума, сем трошка и таксе, а по горњем закону надлежност суда одређује се по „вредности спора", — по мишљењу ове мањине, речени судија није погрешио, већ првостепени суд, који се противно §. 27. грађ. суд. пост. огласио за ненадлежна, да суди један спор чиј је иредмет 210 динара. Да се не би рекло да је ово произвољно тумачење закона, нека ми је дозвољено навести: да ова мањина има за своје мишљење и признате правнике теоричаре. Није потребно за ово изучавати стране језике, довољно је навести мишљење признатог нашег правника и пређашњег проФесора права г. А. Ђорђевића. Отворите његову „Теорију грађ. суд. поступка" па ће те на страни 76. наћи о овом предмету поред осталога и ово:

„3-е. Суму тражења одређује главно потраживање а ово обухвата не само шпитал (главница) већ и уговорене или законске интересе, који су текли до дана тужбе, јер то обоје представља вредност оспоренога права на дан тужбе. И тако ако би тужилац тражио да му туженик плати 150 дин., рецимо од позајмице и т. д. и уговорени 12% год. интерес за три године, дакле, до дана тужбе још 54 динара интереса, свега 204 динара, онда би општински суд био ненадлежан за суђење овога епора." Тако дакле, ово питање, спорно и у теорији и у пракси, не може да изађе на Форум опште седнице Касационог Суда, само за то, што је несрећне судбе, да се не расправља пресудом већ — решењем! Други пример из те области: Г. Љ. Ст. и брат му В. Ст., 9. Августа 1889. тужбом ЈУ§ 5894 тужили су првостепеном лозничком суду Ј. Д. из Лознице, тражећи да га суд. пресудом одбије од полагања права својине на извесно заузето некретно имање. У тужби су означили вредност спорног земљишта 300 дин.