Бранич

број 9.

б р а н и ч

стр . 421.

катског удружења" решили да Вама, као глави адвокатског реда, управимо ову претставку. Непосредии повод тому је дала осуда изречена над нашим кодегом г. Љуб. Живковићем. адв. овд. Г. Живковић је кажљен решењем кв. савамалског на тридесет дана затвора због дела из тач. 3. §. 359. казн. закона. Г. Живк^вић је тражио да му се казна затвора замени плаћањем у новцу, ади је од тога одбијен. Ми нећемо да улазимо у оцену изречене казне : да ли је праведна ? да није за први пут престрога? и т. д. као ни у истраживање мотива, који су овог пута за сваког јасни. 0 чему ми налазимо да је наша дужност да кажемо своју реч, то је само начело овакве казне, то је страховање да се оваквим тумачењем закона не створи један преседан неопходна јемства за правилно вршење адвокатског позива. Адвокат се не може осудити по полиц. Уредби на затвор, но само новчано и тек ако не би могао платити, претвориће му се то у затвор. §. 26. Полиц. Уредбе од 18. маја 1850. год. овако гласи: „Свештеник, званичник и чиновник у служби и пензији, као и учитељ, који сви такође као и остали житељи за полицијске кривице поступку полицијских власти подлеже, немогу се ни од ових на телесну казну осудити него само новчану, и тек кад им се ова због убожства не би могла наложити; на затвор „Тако исто не могу се на затвор казнити ни она остала лица грађанског реда, која су особитим одличијама чести и карактера обдарена." Из овог парагра®а види се јасно двоје: 1) Да је и наша полиц. Уредба од 1850. год. усвојила онај принцип поделе казне на две категорије: телесну , у коју спада бој и затвор, и новчану. Ми немамо потребе доказивати икаквим теоријама из кривичног права ту поделу, кад је њу усвојио и наш казнени законик. У целом законику кад год се специФише никад се не употребљује реч телесна казна само за бој и затвор, и само као антитеза изразу „новчана казна ;; употребљује се реч телесна казна (в. §. 317). Сем тога. ово је гледиште до сад санкционисано многобројним случајевима — наравно где нису уплетени други мотиви — у самој пракси, у којој се никад не примењује затвор над чиновницима. У осталом има још један, и то је најјачи доказ који наше гледиште потврђује, а тај је, што ако би се израз „шелесна казна" односила само на бој, онда би према допуни од 11. децембра 1873. овај § 26. био са свим укинут, јер би