Бранич

стр . 420.

бранич

број 9.

Стаменковић и Мих. Живадиновић), која ћо представку Г. Министра Правде предати и г. Министру Унутрашњих Дела ствар разложити. Писмена представка гласи: Господину Миниотру Правде. Један нсмио и неправилан случај примене законских прописа, који је у толико немилији јер је у поврату, те у данашњим данима нрети да постане стална практика код полидијских власти, изазива адвокатски ред у Београду да учини овај корак код Вас Госнодине Минисрте, као главе адвокатског реда у Краљевини, као чувара Државног Печата Краљевства Српског, као депозитараустава, закона и законских наредаба, а тако исто и као представника законске речи у Краљевој Влади. Ви ћете нам, Господин Министре, одати ту правду да смо ми, адвокати у Београду, до данас један ред људи који смо се најмање обраћали влади за какву помоћ, који смо јој најмање досађивали нашим претензијама и захтевима, на чак који смо најређе ма што радили корпоративно и солидарно. Ако овог пута изилазимо из те наше уобичајене резерве, вероваћете нам, да нас је на то нагонила не једна ненравда само, него и једна права опасност која је настунила како по углед, достојанство и сигурност јавног правозаступништва, тако и по једно законско наређење, чије се погрешно али и арбитрарно тумачење све више одомаћава код оних органа државне власти, који су најмање позвани да законске наредбе тумаче или да им смисао мимо текста одређују. Од неког времена почела се примењивати на адвокате једна врста казне друкчије но што то Полицијска Уредба од 18. маја 1850. год. прописује, на основу којс се те казне и изричу. Полицијске власти кажњавају адвокате затвором, па им чак не допуштају замену новцем без икаквог обзира на §. 26. исте Уредбе. На прве случајеве ми нисмо хтели нодићи свој глас, држећи да је то био прост случај или несрећно неразумевање појединих органа, удаљених од својих старешина, па да је због тога и контрола па и ректиФикација изостала. Али кад су случајеви учестали, нарочи то кад се обрати пажња на лица над којима се казна изриче, и примети се, да су све исте категорије, нама се намеће мисао, да је та примена не погрешно него арбитрарно тумачење, и да их не омогућава одсутност контроле, него рачунање на потпору нретпостављених виших власти. Зато смо се ми и после зрелог размишљања и свестраног саветовања у својој конФеренцији од 2. априла у дому „адво-