Бранич

број 10.

бранич

стр . 443.

слободу и релативну независност у стварима, које се тичу нарочито породице и права својине. Самим тим, што је муницииија сама управљала својим пословима и постављала магистрате, који су управљали унутрашаом администрацијом, политичка радња Рима није јој изгледала толико непосредна, и по том толерантнија. Но, у колико се Рим чувао да уводи административну централизацију, која је због тешкоће у вршењу, у тако пространом царству, била постала скоро досадна и мрска, у толико су је примењивали његови проконзули и претори у провинцијама 1 ), да би створили јединство и концентрисали сву снагу у својим рукама. Пол Диакр 2 ) поделио је историју муниципија у три периода: први обухвата четири прва века Рима; други почиње од свршетка латинских ратова (45. год. Рима) и простире се до промулгације 1ех ЈаИа титсграШ (664. г. Рима; 90. година пре Хр.), трећи обухвата све време трајања царске владе. Први је период рађања римске снаге. Изгледа, да се Рим 3 ) бори много више за то да осигура своју соп-

!) Римљани су подразумевали под речју провинција (ргоутспа) ограничену домену, у којој је један магистрат вршио права гтершт-а. искључењем својих колега. Ова домена може бити, каже Буше-Леклер, идеадна и одговарати просто ономе што данас зовемо надлезаноет. Таква је надлежност градских претора и перегрина (ргоутс1а игвапа — регеаппа.) Познате су нам провинцаје жзван Италије, саио од 227. цре Христа. Од тада ова реч има значење власти или притежања изван Италије. Дакле римска је провинција предео изван Италије, којим је управљао једин делегат Рииа. Оно што нарочито карактерише њену потчињеноет Италији јесте то, што је њена територија сматрана као евојина римског народа, (ргаеЛшт рорш/л готат), која је скосила порезу на непокретну имовину, било у ватури (тсИдаХ), било у новцу, (бНрепсИцт). 2 ) в. Мишмрјит. 3 ) Пошто у овој етудији често говоримо о Риму, проговорићемо неколико речи о дегенди о његовам оснивању и становништву оа је основан, као што то стари практикују, а рпогј, у једап мах, сав, једнога дана. Ово је оснивање имало религиозан карактер. Вогови, то јест аугури, вођени тичијим летом одредили су меето за зидање Рима. На дан оснивања, Ромуло отпочиње приношењем жртве. Његови другови, која су га окружавали, запалили су ватру од џбуља и скачу кроз ватру, држећи да ће се очистити од сваке Физичне и моралне нечистоте: ватра све чисти. По том је Ромудо ископао округао шанац, у који је бацио једну грудву земље, коју је донео из вароши Албе; стари не могуЈш оставити своју варош, у којој су почивали гробови њихових предака, тако су се ослобођавали овог греха и уништавали га. Ромудо је на овои истом месту нанравио олтар и ту наложио ватру. То је бидо огњиште вароши. По том повуче једну бразду, која је означавала крај — ограду. Нико није имао право да је прекорачи: Рем, који се то усудио, платио је главом ову дрскоет. Рим је био састављен из Тројанаца, Латина, Грка, Сабињана. Све су се ове расе укрштале и мешале. Први је његов краљ био Латин. Други је био Сабињанин. Пети Грк, шести Етрурац-