Бранич

број 1.

б р а н и ч

стр. 5.

чланова морати бити у Уставу. Друтим речима, што је једна земља даља од типа правне државе, то ће све опширнији Устав имати. Ко.шко је то тачно, види се најбоље по примеру оних држава које су томе типу најближе. Ако ее у Енглеској не одвајају уставнп закони од обичних, то је поглавито зато, што је ту поштовање закона тако иатензивно, да су п најважнија правила довољно заштићена обичном -законском гарантијом. У Француској, Устав је сведен на најмању меру. Он не номиње ншпта о организадији судске власти, као што не помиње нпшта ни о јемствима личне слободе. Он је састављен из неколико закона који су посвећенн искључиво организацији законодавне и извршне власти. Не само, дакле, да има устава који обухватају више но што им припада, него их има и таких који обухватају ман.е но што им припада. Предмет је уставним законима у тој мери детерминисан политичким развитком самог народа, да међу сувременим уставима нема ни два која би се својом садржином сасвим поклапала. По предмету се, дакле, уставни закони исто тако мало могу разликовати од обичних, као и по суштини. Данас је преовладало гледиште да се уставни закони и обични разликују једни од другнх само још у формалном смислу. Карактеристика се , уставних закона еастоји у једном спољашњем знаку. Они не поетају на исти начин на који обични закони. У њиховом издавању учествује друго једно тело, а не оно које са шефом извршне власти издаје обичне законе. Ако је, случајно, исто тело надлежно за решавање о обема врстама закона, онда је оно, код уставних закона, везано за нарочити поступак. Уставне законе или стварају .нарочити органи, или ако их сгварају исти органи који и обичне законе, онда их не стварају истом методом. Свакојако, издавање уставних закона скопчано је с нарочитим формалностима. Ове су много замршеније, и стога епорије него оне формалности кроз које се проводе обични законски предлози. Кад се Устав један пут донесе, њега је много теже променити него ма који други закон. Пошто му је намењено да служи за основу осталим законима, Устав мора бити трајашнији од њих, а да би опет био трајашнији, мора се његова промена отежати. Ова повећана сталност Усгава не стоји ни у какој вези с његовом суштином: ако је постао стаднији, он није престао зато бити закон. Она