Бранич

број 1.

б р а н и ч

стр . 43.

што се то зна. у главном превод аустрискога грађ. законика (АПдетешев ћш-^егПсћек Сгебе^гћисћ), мора, у принцину, бпти за сва она питања која он нпкако не предвиђа или не предвиђа довољно, попуњен аустриским приватним правом. Овоме је опет основа данашње рпмско право, које Арнтс у својим Памдектама третира. У овом правцу, дело Арнтсово је тим више за нас од важности шго је наша књижевност оскудна чак и у ногледу најважније лравне гране, грађанскога права. До данас је код нас на том пољу највигае урадио г. Ђорђе Павловпћ, који ]е нанисао три ваљане књиге, једну о тииотекарном ираву, другу о јемству и трећу^о обвезноетима и уговоргша у оиште. Спстематеки рад на овој грани почео је нређашњи нроФееор Вел. Школе, г. Андра Ђорђевић. Он је публиковао до сада две евеске у којима .<• изложен општи део ( објективно ираво п о иравима ириватним у оиште). у духу Арнтсовога система. Друга свеска изашла је још пре четири године. а не чујемо да су и ос/гале дате у штампу. Да није г. Ђорђевић, напустивши Велику Школу, напустио и даљи рад на овој тако важној а тако мало, код нас. обрађеној научној грани, што би било од осетне штетз но нашу спроманшу правну књижевност ? Што се тиче самога нревода, наше је мшпљење да прекори упућени, у том правцу, на г. Мијушковића не могу опстати. Истина, превод местимице није дово.љно јасан и треба извесно размишљање па да се значење неке реченице схвати. Али, за то не може бити одговоран г. Мијушковић. То је тако морало бити. Та местимична нејасност долази на првом месту због самог тешког стила у оригпналу. Немачки језик је познат као језик који се не одликује много лакоћом и ирецизношћу, и те његове махне често су акцентуиране у научним делима. Ко је преводио какво дело те врсте, могао је пмати прилике да се том увери. Г. Мијушковић је желео да се не удаљује од оригинала, већ да му остане што вернији, те је отуда следовало то: да је превод, добивгаа у тачности, изгубпо у јасвоћи. Напослетку у корист ове није ишла ни тежња г. Мпјушковића да, где год су му његово знање српскога језика и дела нашпх Филолога то омогућавали, стране правпнчке термине замени српским. Ј р г. Мијушковић мисли — и свакако то се може бранити јаким разлозима — да ваља одбацити страну терминологију и заменити је ерпском, па ма се тицало и оних израза који имају с1гоН с!е сИе у свима језицима и који, зато што су иостали општи, нису страни ни једном језику. Само, како је наш језик у том погледу