Бранич

стр. 64.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 2.

у могућност спречити сваку уставну промену у самом покушају, онда док се једна Скупштпна само доказивањем њене потребе бави, док још код народа није изазвана никака струја у корист те промене, и нарочито, док народне жеље за новим Уставом, баш и ако востоје, нису добиле коикретан вид у једном одређеном пројекту. Без тога вета, он је сведен на улогу нростог гледаоца за све време, док се уставна промена стрема. Велика се Скупштина сазива, а он се и не пита, с изборима за њу настајеи јелнаревизионистичка прооаганда, коју он нема моћи да пресече, и ако је можт осуђује ; Велика се Скупштина састаје, претреса уставно питахве, израђује нови Устав, и за све товрем^ на њега се и не осврће; теж кад нацрт новога Устава буде сасвим готов, онда кад му треба само још и владаочев пристанак, па да востане зчконом, теи он^а, а не пре, позива се владалац да и он каже с с оје мишљење о уставној промени. Али баш за то, ппо се у том тренутку пште само његово па да се нацрт Велике Саупштине преобрати у Устав, баш за то његово просго не није довољно ла тај напрт збрише, као да га никада није ни било. Владзлац се тада не налази впше нред једнзм клицом, која се да угушити; он има пред собом једно на живот призвано дело, које само чека да га он именом Устава крсти. Бојатн се, да је тада већ и сувише касно употребити право ветз. Свакојако, сваки би се вдадалац добро раз мислио пре него би се изјавио против једног предлога Устава, иза кога стоје две обачне Скуоштвне (по Уставу од 1888 из два разна избора) и једна велика, — и у чију се корнст јамачно већ и јавно мнење усталасало. Уставом од 1888 владалац није био непосредно искључен из мењања Устава ; било је ) чињено нешто вештије : он је пуштен на сцену у после!н.ем часу, ка! је имао да се поклонн пред свршеним чином, нлн да се укаониНаравно да ова ; ј систем нвје бво нн најмање у духу уставне монархије. У такој монархији мора се у х здавању Устава обезбедати подједнако учешће и једном и другом чиниоцу, — и Круни, и Народном Представништву. Устав се ту сматра као једна врста погодбе између њих. Он се добија њиховим узајамнам ограничавањем. Он представља равнотежу њихових снага, рав-