Бранич

БРОЈ 2.

Б Р А Н И Ч

стг. 75. „

ИНГЛЕСКА И ЈЈЖН0-АФР1ЧКА РЕПЈБЛ5КА од Ј. ПРОФЕСОРА УТРЕХТСКОГ УНИВЕР8НТЕТД # (Свршетак) II Доказано је, да В. Британија не може оснивати на тексту уговора своје мешање у законодавство и унутрашњу управу Јужно-Афричке Републике. При свем том. није то њено једино оправдање. Она тражи да се*заклони иза једне строге дужности, независне од свЛе нагодбе: дужност да брани евоје поданике нротив напада и неправди обласне владе. Једна молба, коју су иотпасали 21-000 странаца настањених у рспубликанској области и^који су се прогласили за инглеске држављане, изазвала је заштиту краљице против тешког угњетавања. Али, наиомињемо одмах, овој молби следовао је одмах један протест упућен на републиканску владу: протест у коме се доказивана енергично неоснованост тужаба наперених против републике и у коме се свечано изјављивало, да су потписници протеста, којих је број превазилазио број потписника на молби, врло задовољни с управом преторијске владе и не желе другу владавину. Између осталог, доказано је сведоџбама под заклетвом, да је међу потписницима молбе био велики број жена, деце, црнаца, покварених људи или чак и измишљених; тако^ђе је се показало, да су се употребљавали најгаднији маневри, да се увећа број имена не бринући се ни мало на начин њихових потписа. Истина је, да кад је ггредседник Кригер открио ова сплеткарења пред сером АлФредом Милиером, оваЈ је одговорио/да би било могуће створити изјаве, које зајемчавају искреност молиоца. При свем том закључак је, да молба образоваше доста слабу основу за озбиљне изреке. Знајући се јачом британска се влада пустила у испитивање уображених замерака и тражила је изјашнење од републиканске владе. Она је чак предложила конФеренцију, коју би образовали љен намесник у Африци в представник републиканске владе. Сам председник Кригер отишао је у БлемФОнтен, престоницу Слободне Државе Ореншке, ла. ту испитује много-