Бранич

БРОЈ 2.

Б Р А Н И Ч

стр. 51.

у таквом случају Скупштина, која за њом из другог избора дође, продужити њену радњу тамо где ју је она прекинуда? Може ли одлуку, коју би сама донела о уставној промени, рачунати као другу и последњу? Код нас се у практиди нашло да може. Скупштина изабрана за 187 5!617 решила је, у свом сазиву за 1877, да се укине последњи одељак чл. 182 Устава. Ово решење поднето је идуће године на одобрење новој Скупштини, која је била изабрана за периоду 1878Ј9Ј80. Две Ср;упштине из два разна избора, дакле, решиле су укидање последњег одељка чл. 132. Што је једна одлучила свог последњег сазива, то је друга потврдила свог првог сазива Из тога би излазило, да два сазива у којима се закључује уставна промена не морају припадати оба истој скупштинској периоди. Нама се чини да се чланом 131 Устава хтело, да једна иста Скупштина решава о уставној промени два пута. То је сасвим друга продедура, него кад би о њој решавале две разне Скупштине свака до један пут. За тим, зна ее за оно начело које данас у свнма парламентима важи, да се законодавна радња не преноси из једне Скупштине у другу (подразумевају се скупштине из два разна избора). Ово је начело било и код нас признато у једној прилици. На састанку Народне Скупштине од 20 децембра 1875 претре сано је питање шта ће бити с интерпелацијама и предлозима које је ранија скупштина, будући распуштена, морала оставити несвршене иза себе. М. Пироћанац изразио је ово мишљење : „...Лањска Скупштина иије овогодишња Скуппггина, па ма сви чланови лањске Скуиштине да су и ове године скупштинари.. У обичном току стварп скупштинска је периода од три године; и на свршетку те перподе радња скупштинска се прекпда. А кад је лањска Скупштпна распуштена, тада се апелирало на народ, да он понЛо своје посланике избере, и тготе изрече у ко.шко се народ са радњом распуштене Скупштине слаже. По Уставу дакле, не може бпти никакве везе пзмеђу лањске и овогодпшње Скуиштипе о преносу радње." То је мишљење било усвојено од Народне Скупштине, која га је одмах применила на једну интерпелацију из распуштене Скупштине, и ослободила министра дужности да на њу одговори. Из ових разлога и ми бисмо, на супрот прецеденту из 1878 закључили да нова Скупштина, ако жели уставну промену, не може дометнути своје закључење на