Бранич

стр. 92

БРАНИЧ

број 2.

злога што она наје била у духу закона ила није у духу времена, у складу са општим стањем културе — побуда нохвална која претпоставља код судије добро познавање његове дужностп: 2) или жеља да се извесном спору, било из обзира на спрам лица у њему ангажованих, било под утицајем прилика у држави, да такво решење које ће тим лпцима или тим приликама годити, — жеља која је један појав колико жалостан толико и оиасан. То су мобили који један суд могу покренути на промееу његове прак?е. На оба одњи^има известан утицај публиковање судсках одлука. На ирвом месту. ако се овим одлукама даје потребна јавност, судови, знајући да њихово интернретирање ноалежи кратици људи од струке којима ће оно, благодарећи његовом публикању, доћи до знања, неће своју јуриспруденцпју стварати на брзу руку, на дохват, без довољног размишљања, већ ће удожити труда да њихово тумачење буде еаобразно закону и начелима науке. Таква јурпенруденција има услова да дуго влада, са оном сталношћу која сачињава њену нраву вредност. На друк>м месту, публиковање јуриспруденцпје омогућава и контролу над радом судова од стране јавнога мнења, што свакако није без користи по њену еталност. Када се зна да нромене јуриспруденцнје не остају неопажене н да ће, ако су без основа п мотивпсане побудама које код еавесног судије не смеју играти ннкакву улогу, бити заслужно осуђене од стране стручних људи, су^ови неће емети у своју јуриспрл-денцију уносити оне Флуктуације које јој свак\ вредноет одузимају. Неоспорно је да је контрола јавнога мњења над радом државних органа од стварне користи и да су ови у одсуству тога пшроког надзора више склони да се у вршењу своје дЈ г жноета удале од правога нута. Појава природна и која није специјална државннм службенпцима. Човек се у опште у своме делању обазире и на то да ли је оно јавно или се вршн ван домашаја очију његове околине. ПуОликовање судскв праксе чини нужним још и сама њена слнчност са законима. Да ови буду обавезни, треба да су појединци са њима упозната. Тек иод тим условом могу они бити одговорни. што своје понашање нису удееили према пронисго^а закона. Јуриспруденција је, то смо реоти, слична закону, и зато њу ваља иредати јавности, доставити је поједанцима, што ће имати и ту добру последицу да ће се они, у сдучајима истоветним са оним које је јуриспруденцаја расправила, уздржати од парничења. Нанослетку, нубликовање праксе судске иде у прилог и